Film „Malarija“ Parviza Šabhazija jedno je od tri iranska ostvarenja koja se prikazuju u glavnom programu 45. Festa. Reč je o uverljivom umetničkom prikazu života mladih Iranaca, željnih da se oslobode stega zatvorenog, patrijarhalnog društva u kojem žive.
Šabhazi suptilno oslikava raskorak između mladalačkih težnji i stvarnosti, pripovedajući nam o devojci koja je odlučila da se odupre diktatu svojih roditelja i da krene sopstvenim putem. Reditelj gledaocu ostavlja da sam „odluči“ čemu vodi skretanje s glavne putanje.
„Nemam potrebu da kao reditelj diktiram publici kako treba da tumači film, to je na gledaocu. Savremena kinematografija bi trebalo da ima demokratski odnos prema publici. Gledalac je taj koji sam treba da donese zaključke na osnovu onoga što vidi u filmu, da se potrudi da razume neke stvari. Smatram da su najgori oni filmovi u kojima je sve jasno. Holivudski filmovi gledaocu ne dozvoljavaju da sam dođe do zaključaka“, kaže Šahbazi.
Iranski reditelj, međutim, smatra da su američki filmovi odlični ako se posmatraju iz ugla njihovog cilja, a to je da ostvare zaradu. „To su komercijalni filmovi koje finansiraju kompanije. Holivud pravi filmove koje publika traži“, navodi naš sagovornik i napominje da je situacija, zapravo, veoma slična i u samom Iranu, u kojem od 300 snimljenih filmova u toku godine, 250 predstavlja kopije holivudskih hitova.
Pred srpske gledaoce, međutim, iz Irana dolaze samo najbolja umetnička ostvarenja. Pored Šahbazijevog filma, ove godine publika Festa u prilici je da pogleda i film „Inverzija“ Behnama Behzadija, kao i „Trgovačkog putnika“ Asgara Farhadija, upravo nagrađenog Oskarom za najbolji film snimljen van engleskog govornog područja.
Ističući da je reč o izvanrednom filmu, Šahbazi nije propustio priliku da podseti na činjenicu da Farhadi nije mogao da prisustvuje dodeli priznanja, jer je ukazom američkog predsednika Donalda Trampa građanima Irana privremeno zabranjen ulazak u Sjedinjene Američke Države. „Ovo je odličan film, ali mislim da mu je i Tramp u velikoj meri pomogao da osvoji Oskara“, ironičan je Šahbazi.
Iranski reditelj s optimizmom gleda u budućnost svoje zemlje i nada se da će sporazum o nuklearnom programu Irana, koji je, pored ostalog, doneo i ukidanje sankcija toj bliskoistočnoj državi, opstati.
„Nemam informacije o iranskom nuklearnom programu, jer sam ja čovek koji se bavi filmom. To su informacije koje su poznate vojsci. Sećamo se svi, međutim, optužbi na račun Iraka u vezi s naoružanjem, za koje se kasnije ispostavilo da su neosnovane. Naša vlada objašnjava da je reč o programu koji se koristi u miroljubive svrhe“, kaže reditelj.
Ono što njega kao filmskog umetnika interesuje jeste život običnih ljudi, njihov odnos prema velikim događajima o kojima oni ne mogu da odlučuju.
„Kada smo snimali ovaj film, imali smo osećaj da će sporazum biti sklopljen, tako da smo u samom scenariju ostavili prazan prostor. Ideja nam je bila da, ukoliko dođe do sporazuma, zabeležimo veselje naroda na ulicama. Imali smo sreće, jer je pred kraj snimanja filma zaključen sporazum. Sve ono što se u filmu događa tokom proslave ima dokumentarni karakter“, napominje Šahbazi.
Kao običan građanin, iranski reditelj oseća da je njegovom narodu naneta nepravda, jer su sankcije pogodile i oblasti kao što je zdravstvo. „Smatram da je prethodna vlada u Iranu bila previše zatvorena i da nije bila naklonjena dijalogu. Narod je zbog toga trpeo pritisak. Ja sam za otvorenost i nadam se da će nuklearni sporazum uspeti“, kaže Šahbazi.
Na pitanje kako komentariše činjenicu da u iranskoj kinematografiji ima sve više žena-reditelja, i to svetski priznatih, Šahbazi kroz smeh odgovara da su žene u iranskom društvu „glavna osovina“ i da muškarci u poređenju s njima nemaju gotovo nikakav značaj.
„Morali biste da doputujete u Iran da biste poverovali — muškarci su veoma razočarani. U poslednje vreme čak se razmišlja i o mogućnosti da žena postane predsednik države“, kaže reditelj.
Iranski sineasta veoma voli srpsku kinematografiju, posebno filmove Emira Kusturice. Gledao je, kaže, i filmove drugih srpskih reditelja, ali njihovih imena ne može da se seti, jer nije u stanju da ih izgovori.
„Srpska kinematografija je u Iranu veoma cenjena. Mislim da imate jaku kinematografiju. Emir Kusturica je u Iranu, čini mi se, mnogo poznatiji nego u Srbiji. Kijarostami je bio zaljubljen u njegov ’Andergraund‘, on mi je preporučio da pogledam taj film. Posebno mi se dopada njegov film o Dijegu Maradoni — mom omiljenom fudbaleru“, navodi Šahbazi.
Iranski reditelj je uveren da kinematografija treba da se bavi savremenim društvom. Iranski filmovi su, prema njegovom mišljenju, ogledalo života u savremenom Iranu i takvi treba i da budu. „Ako želite da vidite kakvo je iransko društvo, treba da pravite takve filmove, jer se o tim stvarima ne može saznati preko interneta“, zaključuje naš sagovornik.
Film „Malarija“, inače, u Šahbazijevoj rodnoj zemlji još nije imao javno prikazivanje. Premijera je, priča reditelj, više puta zakazivana, pa odlagana, a mnogi njegovi delovi su cenzurisani. U iranskoj sredini ovaj film je, prema njegovom svedočenju, loše prihvaćen, jer ne ulepšava istinu o savremenom životu Irana.
