„Predstavnici nevladinih organizacija otputovali su u Hag, gde bi, prema najavama bošnjačkih političara iz Sarajeva, trebalo da bude predat zahtev za reviziju tužbe BiH protiv Srbije“.
Neke nevladine, neke nemile
Citirana vest odnosi se na nevladine organizacije iz Bosne i Hercegovine, da ne bude zabune, pošto se isto moglo očekivati i od većine NVO borkinja i boraca iz Srbije. Barem onih borkinja i boraca iz Beograda kojih su puni mediji i koji u tim medijima nameću „trendove“, gase „požare“, „mire“ region, krive Srbe i, sve u svemu, osvetljuju i prosvećuju neprosvećeni, a većinski deo našeg naroda.
S druge strane, one nevladine organizacije poput „Veritasa“ Štrpca ili Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku Milivoja Ivaniševića kao da su u medijskom mraku i finansijskom budžaku. Zašto? Nisu dovoljno sposobni, ili je u pitanju nešto sasvim drugo?
Za Dušana Prorokovića iz Centra za strateške alternative ovo je pitanje otvaranja legitimiteta i legitimizacije nevladinih organizacija.
Proroković u metodološkom smislu to povezuje sa osnivanjem nevladinih organizacija tokom devedesetih godina. Nevladine organizacije su u srpskom sistemu, podseća, postojale i pre 150 godina još od Kneževine Srbije i Kraljevine Srbije.
„To nije nov fenomen, ali definisanjem pojma ’meke moći‘ od strane Džozefa Naja i niza američkih teoretičara početkom devedesetih NVO dobijaju sasvim novo mesto kako u unutrašnjoj tako i u međunarodnoj politici. One postaju sredstvo za instrumentalizaciju meke moći SAD“, tvrdi Proroković za Sputnjik.
Kako se kalio civil
Tako se, pojašnjava, formiraju NVO koje se bave ljudskim pravima, slobodama, zaštitom raznoraznih prava, neke od njih poprimaju međunarodni karakter, postaju globalno poznate i priznate.
Te NVO, navodi Proroković, obezbeđuju sebi — što kroz medije, što kroz institucionalni rad, što kroz podršku SAD — međunarodni legitimitet i legitimizaciju pred domaćim javnim mnjenjem.
„One su, dakle, u tom kontekstu priznate. Sve ostale NVO koje su nastajale na drugačiji način ne dobijaju legitimitet od strane SAD i njihovih medija i političkih institucija. Na to se naslonila i EU i ostale zapadne zemlje. I one su u dobroj meri, evo do danas, nepriznate“, precizira Proroković.
Nas, koji smo rodoljubive nevladine organizacije, kaže za Sputnjik Milivoje Ivanišević, ne tretiraju kao nevladine organizacije, nikad nas ne zovu, ne obezbeđuju nam ni sredstva ni prostor.
To nešto o Srbima, ma…
„Država nam ne obezbeđuje ništa, ona obezbeđuje nekim nevladinim organizacijama koje to isto imaju i iz inostranstva. Možda je to, volim da budem ironičan, državna obaveza da obezbede svim nevladinim organizacijama ono što je potrebno ukoliko rade protiv Srbije. Ukoliko pak rade u interesu Srbije i Srba, država nema obavezu prema njima“, naglašava Ivanišević za Sputnjik.
Institut za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku, kako kaže Ivanišević, evidentirao je sve srpske žrtve i sve masovne zločine koji su izvršeni nad Srbima u Bosni i Hercegovini.
Radimo besplatno, dodaje on, a za pomoć su se obraćali Švedskoj, Švajcarskoj i još nekim ambasadama, koje ih ili pomeraju, kako kaže, ili nađu neki razlog, učtiv i pristojan, da ne nastave korespodenciju. Slično je i sa državnim institucija u Srbiji, kaže Ivanišević.
„Nedavno smo tražili sredstva da bismo obradili logore u BiH. Reč je o oko 530 logora i velikom broju ljudi koji su ubijeni u tim logorima. Hteli smo da objavimo, sredimo materijal, ali smo odbijeni, nismo dobili sredstva. Na istim konkursima daju sredstva za turnire u malom fudbalu“, tvrdi Ivanišević.
Centar za Strateške alternative u kom radim, svedoči dalje Proroković, i niz drugih NVO gledano sa aspekta Zapada nemaju potreban legitimitet da bi se za nešto pitale.
„Dakle, oni moraju da prate američku politiku uvek i svuda i otuda sada eto taj utisak da bi i veliki broj naših NVO, kao što su to učinile bošnjačke, podržao inicijativu Izetbegovića. Bakir je tu sporedan, ključno je šta Amerika misli, odnosno šta Hilari Klinton misli. Kako ona sprovodi svoju meku moć na ovom prostoru i prema tome se oni opredeljuju“, ističe Proroković.
Ime Džozefa Naja treba posebno podvući, naglašava on, jer Naj pripada američkom demokratskom establišmentu koji je porodio Bila Klintona, a zatim i Hilari Klinton.
„Radi se grupi ljudi, intelektualaca, naučnih radnika koji se tim pitanjem bave na vrlo visokom nivou. To niko drugi u svetu ne radi na takav način, zato su oni uspeli od NVO i mreža NVO da naprave ovo što su napravili širom sveta, od Kine, preko evropskih zemalja, do Južne Amerike“, konkretan je Proroković.
Uticaj Hilari Klinton i njen pečat na sve te nevladine organizacije je, dodaje, ogroman iako je izgubila izbore.
