„Zapad je odgovoran zbog stalne stigmatizacije kosovske države (specijalni sud, status severnog Kosova i dr.)“, reče za dnevnik „Danas“ Sonja Biserko i ne trepnu.
Navikli smo od predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji da podržava nezavisnost „Kosova“, da ima neobjektivne stavove glede ratnih devedesetih i postratnih dvehiljaditih, ali je krajnje neočekivano da neko ko ističe svojevrsni bedž borca za ljudska prava kaže da je specijalni sud za ratne zločine na Kosovu i Metohiji stigmatizacija te „države“. Dakako, i ocena da je status severa — gde uglavnom žive preostali Srbi sa Kosova i Metohije — stigmatizacija „Kosova“ ne priliči jednom čovekoljubu, ali je to na liniji krpljenja državnosti „Kosova“ na kojoj rade i dotična i Zapad već dugi niz godina, pa ne iznenađuje.
Da li bi se Kisindžer nasmejao
Priznanje „Kosova“ od strane Srbije je za Ameriku, prema rečima Sonje Biserko, važno iz više razloga. „Osim što je ’Kosovo‘ najvažniji uspeh spoljne politike SAD, ono je i objektivno važno za bezbednost ’Kosova‘, ali i regiona“. Opet reče Biserko, i opet ne trepnu.
Ne znamo da li bi se iskusni diplomata Henri Kisindžer na opasku o najvažnijem uspehu spoljne politike Amerike samo grohotom nasmejao ili bi pomenuo odnose sa Kinom, Sovjetskim Savezom, trenutno Kubom… ali ono što sigurno nije tačno jeste da bezbednost regiona zavisi od priznanja pomenute kvazidržavne tvorevine.
„Radikalizacija jednog dela mladih na ’Kosovu‘ zbog frustracije i besperspektivnosti može postati ozbiljan problem za bezbednost regiona“, dodade Biserko i konačno (delimično) pogodi. Međutim, to ne zavisi od Srbije i priznanja „Kosova“, već od toga što se na silu instalira „država“ bez institucija i vladavine prava. Zna to pomenuta, ali neće da prizna.
Ne može bez češanja o Rusiju
A onda kreće krešendo u kome je nezaobilazna Rusija, pa tako ta borkinja konstatuje da situacija zahteva mnogo konstruktivniji pristup Balkanu, što znači — pojašnjava ona — njegovo ubrzano integrisanje u EU. Treba — sugeriše Biserko — relativizovati ucenjivački potencijal Srbije (zbog Rusije) jer on ugrožava i interese same Srbije.
Šta reći, a ispoštovati — ma kakve stavove imala — jednu damu i njene godine. Kako oceniti proizvoljnost koja izbija između stavova gospođe Biserko. Kako reagovati na zamenu teza o ucenama i na tvrdnje da je Srbija ta koja ucenjuje, a ne ona koja je konstantno ucenjivana.
Mogli bi se saglasiti sa stavom predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava kad ističe da nedovršeni posao na Balkanu ukazuje na ozbiljan deficit međunarodne zajednice, kad Biserko pod deficitom ne bi smatrala još veći uticaj Zapada, a ne manjak vladavine prava, diplomatskih principa i višak intervencionizma.
Da li je penetracija samo reč
„Vremenom su se izgubili ili zanemarili principi na kojima počivaju UN, OEBS i druge međunarodne organizacije“, konstatuje Biserko, pa bi se i sa tim stavom mogli saglasiti, da uvažena Sonja odmah ne dodaje „pravni vakuum u kojem se odvijaju međunarodni odnosi doveli do opšte konfuzije i gubljenje iluzija“, a pod time podrazumeva da su „na delu regresivni trendovi koji ugrožavaju sve aranžmane koje su EU i SAD svojevremeno definisale“.
Dabome, poentira sa „penetracija Rusije na Balkan, posebno u Srbiji, stavlja Srbiju u fokus njihove pažnje jer se ona percipira kao ključni faktor stabilnosti na Balkanu. Njen ambivalentan i kalkulantski odnos prema Zapadu i stalno laviranje između Moskve i Brisela, poslednjih meseci je dovelo u Beograd brojne zapadne poslenike“… Na tom mestu je svaki komentar suvišan.
Za kraj smo ostavili ocenu cenjene gospođe da „Vučićeva izjava da bi priznanje ’Kosova‘ bilo presecanje Gordijevog čvora, ali da to Srbija neće uraditi, ukazuje da je ipak svestan koliko je to važan test za Srbiju za koji on očigledno nije spreman“.
Eto, Srbija i Vučić nisu spremni da prođu test. Ni da ga rade. Međutim, zato je Biserko položila sve moguće testove graditelja „druge albanske države“, pa joj sertifikat da je ovovremenski Leka Dukađini ne treba.
