Petnaest godina posle revolucije 5. oktobra, kad se o podosta stvari može reći „sve je isto, samo njega nema“ — Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića se vratila među građane Srbije. Autobiografskim romanom u dva toma koji je izdala kompanija „Novosti“, ona je opet vest i opet izaziva polemike. Odmah da vam kažemo, autor ovog teksta nije niti će čitati pomenuto štivo. To je vapaj stomaka i molba ukradene mladosti, a mladost se mora poštovati.
Ali, to nikako ne znači da smo protiv štampanja ove knjige, protiv njene distribucije i reklame. Naime, na stanovištu smo da je zabranjivanje ili spaljivanje knjiga jedan od najvećih zločina prema čovečanstvu. I istini.
Ako nas je istorija, da se pozovemo na čuveni citat iz filmske trilogije „Kum“, naučila da svako može biti ubijen, onda vam tvrdimo da nam istorija ljudske civilizacije svakodnevno pokazuje da niko i nikad nije uspeo da ubije istinu. Zato, ponavljamo, neka se Mira pisanjem vratila, neka je knjiga izdata — pa ko hoće da je kupi neka kupi. A može i da je čita.
Nije Vučić štampao Miru
Radivoj Cvetićanin, komentator dnevnika Danas, bivši ambasador, ali i bivši komunista, knjigu je kupio, pročitao je i napisao je tekst. Činjenica da posvećuje veliki uvodni deo teksta pravdanju zašto je kupio i čitao knjigu, pa još zašto to javno i priznaje, govori o (opravdanom) besu građana koji prema gospođi Marković i dalje u Srbiji traje.
Ono sa čime, u pomenutom komentaru, ne možemo da se saglasimo jeste sugestija da je publikovanje biografije Mirjane Marković urađeno sa zelenim svetlom iz Nemanjine. Hoće se reći, Vlada Srbije je dala odobrenje za izdavački potez „Večernjih novosti“. To što država Srbija ima pravo upravljanja u „Večernjim novostima“ olako se pretvara u — država izdala knjigu. Ne. Nije Vučić štampao Miru.
Gospodo, da li smo hteli demokratiju? Jesmo. Pa evo nam je. Ali očito da veliki deo srpskog društva smatra da demokratija treba da bude za „nas“, a izuzeci za druge, odnosno za „njih“. Nikako. Ista pravila moraju da važe za sve.
Na primer, po čemu se — ako gledamo izdavački poduhvat — razlikuju knjige istoričarke Latinke Perović i Mirjane Marković? Ne bi trebalo ni po čemu. „Dominantna i neželjena elita“ gospođe Perović je njeno viđene ljudi i njihovih dela, jednako kao što je „Bilo je to ovako“ gospođe Marković njeno viđenje ljudi i njihovih dela. I jedna i druga autorka plediraju da je njihovo pisanije apsolutna istina, ali ove knjige nikako nisu apsolutna istina. Međutim, ove dame na to imaju pravo. Kao što izdavači imaju pravo da ih objave. Sve ostalo je na čitaocima. I sve drugačije nije demokratija.
Primeri loše prakse
Ima još primera neselektivne primene demokratije. Tako je bilo i sa pitanjem: Zašto Reljić (Slobodan) i Vrzić (Nikola) u NIN–u pišu o „trećem metku“ prilikom rekonstrukcije ubistva premijera Zorana Đinđića. Onda skoro i: zašto, bre, i ko je dopustio Nikoli Vrziću i Milanu Veruoviću da izdaju i knjigu o svemu ovome.
Pre tri nedelje je izašla i knjiga „Svaka čast Vučiću“, zbirka citata Aleksandra Vučića, koju je priredio novinar Slaviša Lekić. Veliki broj knjižara je odbio da istu distribuira. Ne, nije im Vučić rekao da ne distribuiraju Lekića. Uvereni smo u to. Bojkot ove knjige je neshvatanje demokratije od strane knjižara. „Ko zna, možda će da nas košta. A ako nekome treba da se zamerimo, bolje je to da uradimo Lekiću“, pogrešno je, pretpostavljamo, rezonovala većina njih. Jadno. Zamislite, izdajete knjige, a nemate svest o slobodi. Koliko je to porazna činjenica.
Istina se brani sama
Da se vratimo na Miru. Najčešća pitanja upućena Ratku Dmitroviću, direktoru kompanije „Novosti“ bila su svedena u jedno: zašto izdaje knjigu osobe koja je na srpskoj poternici? Prevedeno, ovo pitanje je moglo da bude formulisano i: zašto puštate Miru da kaže svoju verziju istine? Dobro, gospodo, a zašto da joj uskraćuje to pravo?
Pa zar se i 15 godina posle plašimo Mire? Šta će to njena knjiga promeniti? Ništa gospodo, verujte ništa. To je ona ista Mira. Pa i fotografija na koricama je ista. Ali, okolnosti nisu iste. Nema njenog aparata. Opustite se. Ona će možda zaraditi neki dinar, a možda nešto zarade i „Večernje novosti“. I to je sve.
Međutim, čak i da Mirina kazivanja nešto promene, to samo i jedino može da znači poraz svih nas. Ako će gospođa u godinama pomoću nekog sladunjavog štiva da baci na kolena Srbiju i njeno društvo, onda je Srbija, građena poslednjih 15 godina, toliko krhka da i treba da bude bačena ne na kolena, već na smetlište. A ako je sve tako, onda su za to su krive sve vlasti, svi opozicionari, svi intelektualci i pogotovu svi urednici od 2000. godine do danas.
Ako je ta ideologija pobeđena, a pobeđena je, čemu onda strah?
