Penzionisanje u 65. uz diplomatski pasoš, službeni automobil sa vozačem, kancelariju sa savetnikom i skretar(ic)om, obezbeđenjem vojske i policije, po potrebi, sa stanovišta običnog čoveka izgleda kao ostvarenje i srpskog i američkog sna.
Prema Zakonu o predsedniku, „bivši predsednik Republike“ je i „počasni naziv“ koji ide uz „pravo da prisustvuje državnim svečanostima u skladu sa protokolom“.
Pravo na počasni naziv „bivši predsednik Republike“ imaju svi predsednici Srbije od 9. decembra 1990. godine, kao i predsednici Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbija i Crna Gora koji su bili iz Republike Srbije.
Boris Tadić — od De Gola do ivice cenzusa
Kad pogleda ko su „bivši predsednici republike“ koji uživaju prava stečena uz „počasni naziv“, običan čovek bi se vrlo rado menjao sa njima. Ali Tomislav Nikolić nije običan čovek, već dugogodišnji političar na vrhuncu karijere. I, verovatno, ne bi želeo da doživi sudbinu Borisa Tadića, čoveka kome je on dodelio počasni naziv „bivši predsednik republike“.
Politička karijera Borisa Tadića, od trenutka kad je stekao počasni naziv, 20. maja 2012. godine, više je ličila na latinoameričku sapunicu nego na odlazak De Gola ili Čerčila u zasluženu mirovinu.
Od trenutka kad je poručio „vidimo se u nekom drugom filmu“, pa se ubrzo vratio u isti taj film, Tadić je izgubio stranku, koju je posle poraza pocepao u najgorem mogućem trenutku po DS. Dva puta je jedva uspeo da preskoči cenzus i to u bizarnim koalicijama. Čovek koga su voleli i mediji i kamere i za koga je Džordž Kluni, navodno, rekao da je lepši od njega, nedavno je doživeo da mu se nijedan medij ne pojavi na konferenciji za novinare.
Uoči aktuelnih predsedničkih izbora, Tadić, do skoro apsolutni vladar Srbije, sve i da se lično kandiduje, ne bi zavredio ni promil medijske pažnje koju je nekada uživao. Izgleda da se donedavni „srpski De Gol“ samo pet godina posle silaska sa vlasti pretvorio u malog opozicionog lidera na ivici konačne političke provalije zvane — cenzus.
Tihovanje Koštunice
Ako je Tadić, bar naizgled, još politički živahan, za ostalu trojicu bivših predsednika — Vojislava Koštunicu, Milana Milutinovića i Zorana Lilića može se reći da su u dubokoj političkoj penziji. Toliko dubokoj da su se posvetili „tihovanju“.
Vojislav Koštunica, koji je svojevremeno bio popularniji i od Tita, povukao se iz politike i javnog života posle debakla na izborima kad Demokratska stranka Srbije nije uspela da prebaci cenzus.
U međuvremenu, DSS se konsolidovala, i pod vođstvom Sande Rašković Ivić ponovo stekla parlamentarni status, ali je Koštuničina naslednica vrlo brzo smenjena i izbačena iz stranke.
Neki su u smeni Sande Rašković Ivić prepoznali „Koštuničin rukopis“, ali je činjenica da je poslednji predsednik SRJ održao reč i potpuno se povukao iz javnosti.
Lilić i Milutinović u Šešeljevoj senci
Na polovini mandata Milana Milutinovića, Koštunica je pobedio Miloševića na izborima za predsednika SRJ, a posle promena 5. oktobra 2000. tadašnji SPS-ov predsednik Srbije je odigrao „konstruktivnu ulogu“.
Negde na polovini mandata, Milutinović je bio svestan da je faktički — završio karijeru. Po isteku mandata dobrovoljno je otišao u Hag, a Tribunal ga je oslobodio, posle šest godina suđenja. Po povratku iz Haga vrlo retko se pojavljivao u javnosti.
Zahvaljujući neuspehu Zorana Lilića, koji je od Vojislava Šešelja bio poražen u drugom krugu predsedničkih izbora 1997. godine, Milan Milutinović je dobio i iskoristio šansu da postane predsednik Srbije, u ponovljenom izbornom ciklusu.
Još u vreme kad je trebalo da nasledi Slobodana Miloševića na čelu Srbije, Lilić, koji je nasledio Dobricu Ćosića na funkciji predsednika SRJ važio je za „slabog kandidata“ koga su politički protivnici, mnogo pre Borisa Tadića, posprdno nazvali „manekenom“, zahvaljujuči zanimanju kojim se bavio u mladosti.
Posle poraza od Šešelja 1997. godine, Zoran Lilić je igrao još beznačajniju ulogu u političkom životu. Trenutno je član SPS-a i predsednik Upravnog odbora „Puteva Srbije“.
Posle svega, kad se pogledaju političke sudbine bivših predsednika, jasno je zašto Tomislav Nikolić nema nameru da se penzioniše.
