Dok tihi egzodus i mirnodopska „Oluja“ traju i danas, Srba u Hrvatskoj, koji su do decembra 1990. bili konstitutivni narod u ovoj republici, setila se Bosna i Hercegovina.
Ako „Predlog rezolucije o želji za napretkom Republike Hrvatske“ bude usvojen u Parlamentarnoj skupštini BiH, Hrvatskoj će biti upućen zahtev da Srbima (vrati) dâ status konstitutivnog naroda.
Prazna komšijska praćka
Svi oni koji su se obradovali „da će Bosna Srbe (iz Hrvatske) kukuruzom hraniti“ trebalo bi da smanje očekivanja od ove potencijalne rezolucije kojoj je osnovni cilj prebacivanje loptice u hrvatsko dvorište, odnosno reakcija na „agresivno lobiranje hrvatskih evroparlamentaraca za federalizaciju BiH“ i za formiranje hrvatskog kantona.
„Na ovim prostorima kažu ’ko će kome pomoći ako neće svoj svome‘. Mi se osećamo loše što naše komšije stalno nama pomažu svojim savetima i sugestijama šta bi mi trebalo da radimo u BiH, a mi njima nikako. Ovo je prilika da se ta višegodišnja nepravda ispravi i da i mi kažemo šta mislimo da bi oni trebalo da rade u Hrvatskoj i možda im pomognemo nekim svojim iskustvima“, cinično je pojasnio nameru kreator ove inicijative Saša Magazinović, zastupnik Socijaldemokratske partije BiH u Zastupničkom domu Parlamentarne skupštine BiH.
To u ovom slučaju nije baš iskren zahtev, mišljenje je profesora međunarodnih odnosa na banjalučkom Fakultetu političkih nauka Miloša Šolaje i više je, kako kaže, uslovljen činjenicom da se Hrvatska u bilo kojoj meri bavi unutrašnjim prilikama u Bosni i Hercegovini.
Činjenica je, konstatuje Šolaja za Sputnjik, da su Srbi u Hrvatskoj izgubili status konstitutivnog naroda i da je isti taj SDP to tada podržao.
„Bez obzira na to što je Saša Magazinović po nacionalnosti Srbin, na neki način to više izgleda uslovljeno tim možda prežestokim i prevelikim zahtevima Hrvatske kad su u pitanju institucionalni aranžmani ili institucionalno prekrajanje u BIH, pre svega u Federaciji BiH“, pojašnjava Šolaja.
Neraščišćeni računi iz ’90-ih
To je proizvod nedefinisane situacije u BiH, naročito u pogledu ostvarivanja nekih nacionalnih interesa Hrvata kroz zahtev za treći entitet, što prema Šolajinom mišljenju u ovom trenutku zaista nije realno.
Međutim, dodaje on, to je u stvari visoko postavljanje lestvice za trgovinu da bi se ostvarila institucionalna autonomija u kojoj bi Hrvati imali ne samo legalitet nego i legitimitet.
S druge strane, Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative kaže za Sputnjik da pomenutoj inicijativi ne treba pridavati neku veću pažnju jer se radi se o tekućoj politici i politikanstvu koje neće imati nikakvih većih posledica na ukupne odnose između političkih aktera u BiH.
Ono što je činjenica, sugeriše Proroković, jeste da odnosi između Bosne i Hercegovine i Hrvatske ulaze u neku novu fazu.
Tokom devedesetih smo mogli da čujemo od predstavnika muslimanskih političkih partija da se radi o strateškom partnerstvu sa Hrvatima, podseća Proroković i konstatuje da je očigledno da to strateško partnerstvo počinje da jenjava, odnosno da svako svoje strateške ciljeve sagledava na novi način.
Hrvatska će se tek mešati u BiH
„U geopolitičkom smislu Hrvatska bez BiH teško da može da opstane, odnosno bez svog entiteta i institucionalizovanja interesa u BiH na sasvim novi način. Treba očekivati dalje akcije hrvatskih političkih aktera u tom smeru“, nagoveštava Proroković.
Sumnjam, dodaje on, da ovakve inicijative u parlamentarnoj skupštini BiH mogu proći, a čak i ako prođu i uvrste se na dnevni red, nikakav efekat ne mogu da izazovu, jer najmanje se o sudbini Bosne i Hercegovine odlučuje u njenoj parlamentarnoj skupštini.
Što se Srba u Hrvatskoj tiče, profesor Šolaja ističe da je činjenica da su pozicija i položaj Srba kao nacionalne manjine u Hrvatskoj jako nepovoljni i da bi imali daleko bolju poziciju da su konstitutivni narod.
„Međutim, to je zaista potrebno postaviti na principijelne političko ustavne osnove, a ne kao deo političke trgovine u odnosima između država. Prema tome, taj zahtev bi trebalo podržati, ali na nekim drugim osnovama i trebalo bi to regionalno da se rešava“, predlaže Miloš Šolaja.
Ono što je karakteristično, zapaža Šolaja, jeste da se sad sve ono što nije rešeno na određen i dosledan način od početka devedesetih danas vraća, pa to može da bude kapisla za nova regionalna neslaganja i konflikte.
S druge strane, Dušan Proroković hipotetički kaže da bi pitanje Srba i njihove konstitutivnosti u Hrvatskoj trebalo da postavi Srbija, a ne jedan poslanik u parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine.
U svim ostalim slučajevima je, naglašava Proroković, bespredmetno raspravljati pogotovu što je u ustavnopravnom poretku Hrvatske to rešeno i teško je očekivati da šire rasprave o sasvim novom uređenju odnosa na Balkanu mogu biti ponovo pokrenute.
