Vojna intervencija Moskve u Siriji „promenila je odnos snaga na terenu i prisilila neradikalnu sunitsku opoziciju da pregovora“, rekao je francuski diplomata. Povrh svega, Rusija je „jedina koja može da natera Damask da započne pregovore sa opozicijom“.
Mirovni proces u Astani, koji su inicirali Rusija, Turska i Iran, svedoči da je ta procena tačna. Prva runda pregovora održana u glavnom gradu Kazahstana 23. i 24. januara, što je prvi put da su se delegacija Damaska i predstavnici oružanih radikalnih grupa, koji su se borili da svrgnu predsednika Bašara el Asada, sastali od izbijanja rata 2011. godine.
Druga runda razgovora u Astani održana je 15. i 16. februara, na kojem su Moskva, Ankara i Teheran postigli dogovor usmeren na uspostavljanje trajne kontakt grupe za održavanje primirja.
Dokumentom, u koji je Sputnjik imao uvid, predviđeno je da posmatračka grupa takođe olakšava razmenu zarobljenika na svojim redovnim sastancima, izveštavaju Ujedinjene nacije o narušavanju primirja i obaveštavaju Međunarodnu grupu za podršku Siriji o svom napretku.
Specijalni izaslanik predsednika Rusije za sirijsko rešenje Aleksandar Lavrentjev nazvao je drugu rundu razgovora „korakom napred“ i rekao da se čini da tenzije između Damaska i opozicije popuštaju. Uprkos pozitivnim kretanjima direktni razgovori između dve strane su „još daleko od mogućih“, rekao je on i dodao da postoji međusobno nepoverenje kao jedan od ključnih razloga za to.
Fušer je, takođe, rekao da je Rusija „jedina u stanju da pronađe izlaz“ iz razornog sirijskog sukoba, jer „ima vojnu i političku snagu“. On je ukazao na činjenicu da tursko rukovodstvo više ne poziva Asada na hitnu ostavku što je dokaz uticaja Moskve.
I zaista, Rusija i Turska služile su kao garanti za dogovor o prekidu vatre koji je 29. decembra otkrio predsednik Vladimir Putin.
Ranije je Ankara bila jedan od ključnih pristalica radikalnih grupa koje su imale nameru da svrgnu sirijsku vlast. To je nešto čemu se Moskva žestoko protivila. Ruski zvaničnici su više puta upozoravali da operacije slične vojnoj intervenciji NATO-a u Libiji mogu da imaju kobne posledice.
Fušer se sa tim slaže i kaže da je Rusija bila protiv scenarija promene režima u Siriji koji bi zemlji doneo sudbinu Libije. On objašnjava da je Moskva odlučila da pokrene vojnu operaciju u Siriji iz zabrinutosti da bi ratom razrušena arapska zemlja mogla da se pretvori u plodno tlo za terorizam.
