Jedna od najmračnijih strana interneta kao najdemokratskijeg medija je i dostupnost pornografskih sadržaja deci. S tim u vezi, internet je omogućio pedofilima širom sveta da lakše stupaju u kontakt sa maloletnim žrtvama, zbog čega smo poslednjih nekoliko godina u prilici da čitamo vesti o hapšenjima međunarodnih pedofilskih grupa.
Bez obzira na uspehe policije u ovakvim akcijama, što na nacionalnom što na međunarodnom nivou, činjenica je da su od pojave interneta snage bezbednosti uvek korak iza sajber-kriminalaca svih vrsta. A kad je reč o borbi protiv izloženosti dece sajber-pornografiji, nema univerzalno prihvaćenog rešenja.
Ruska federalna agencija za nadzor komunikacija, informativnih tehnologija i masovnih medija „Roskomnadzor“ zabranila je pristup „Pornahabu“ i drugim besplatnim pornografskim sajtovima jer su štetni za decu.
Ograničeni rezultati zabrana
Međutim, stručnjak za informacionu bezbednost Nenad Putnik, docent na Fakultetu za bezbednost, smatra da zabrana pristupa bilo kom sadržaju na internetu ne daje rezultate na duge staze, pogotovo kad su deca u pitanju. Prema njegovom mišljenju, najbolji pristup je onaj koji se zasniva na edukaciji, ne samo dece nego i njihovih roditelja i zaposlenih u vaspitno-obrazovnim ustanovama.
On kaže za Sputnjik da je primena nekih tehničkih alata do sada dala samo ograničene rezultate. Postoje različite aplikacije i softveri koji su razvijeni poslednjih nekoliko godina i oni služe roditeljima da „špijuniraju svoju decu“, odnosno da prate njihovo ponašanje na internetu. Napredniji takvi programi imaju opciju alarmiranja na potencijalno elektronsko nasilje tokom „četovanja“ deteta sa drugom osobom na mreži.
„U praksi, ovakve tehnike dale su samo ograničene rezultate i to nije rešenje da zaštitimo decu ni od nepoželjnih sadržaja, ni od predatora na internetu, ni od drugih bezbednosnih pretnji, koje se najčešće nazivaju vršnjačkim elektronskim nasiljem. Rešenje je u edukaciji dece, roditelja i zaposlenih u školama“, naglašava Putnik.
Umesto zabrane pristupa pornografskim sajtovima, Putnik se zalaže za sistemski pristup u koji bi se uključila i država, lokalna samouprava, škole i roditelji.
Šta roditelji mogu da nauče od dece
„Taj problem je veoma aktuelan i prisutan i posledica je opšte dekadencije, i moralne i vrednosne u našem društvu, i zato je potrebno sistemski se usmeriti na njegovo rešavanje. Zabrana pristupima pojedinim sajtovima em je teško tehnički izvodljiva, em ne bi dala nikakve rezultate. Ako na jednom računaru zabranite pristup nekom sajtu, nećete sprečiti dete da potraži taj sajt preko nekog drugog sredstva — mobilnog telefona, tableta ili kad ode kod druga u goste. Mehaničkim ograničavanjem pristupa suštinski se ne rešava problem“, naglašava on.
Prema njegovim rečima, problem je u odnosu roditelja i dece, jer roditelji sve više rade i imaju sve manje vremena za decu. A da bi se preventivno delovalo, potrebno je izgraditi odnos poverenja između roditelja i dece.
„Roditelji su ti koji treba da izgrade odnos poverenja i iskrenosti sa svojom decom, pa čak i da priznaju da o internetu i društvenim mrežama znaju mnogo manje od njih“, kaže Putnik.
Jedan od takvih pristupa bio bi da roditelj traži i pokaže želju da od deteta uči o tehnologiji i mogućnosti interneta. Na taj način, roditelji bi prepoznali interesovanja svog deteta a istovremeno bi ga edukovali šta je poželjno raditi na mreži, a šta je nepoželjno i nebezbedno.
„Samo takvim odnosom se stiče poverenje i deluje se preventivno na zaštiti deteta. Isti takav odnos trebalo bi da imaju i nastavnici i profesori u školama i, naravno, svi bi oni trebalo da prolaze kroz neku vrstu edukacije koja bi trebalo da se provodi i formalno, u sistemu obrazovanja, ali i neformalno kroz kurseve drugih institucija koje se time bave. To je jedini način da se spreči da dete postane žrtva elektronskog nasilja“, zaključuje Putnik.
Rijaliti i politička pornografija
Nažalost, internet nije jedini medij u Srbiji na kojem su dece izložena pornografiji. Na TV kanalima sa nacionalnom frekvencijom usred bela dana prikazuju se filmovi sa eksplicitnim scenama seksa, a naslovne strane tabloida često „krase“ pornografski sadržaji.
Branka Otašević, TV kritičar „Politike“, kaže za Sputnjik da pornografije najviše ima u rijaliti programima, i to pornografije u svakom pogledu — i mentalne i seksualne.
„Ne vidim drugog načina nego da se institucije koje kontrolišu TV programe malo energičnije pozabave tom vrstom rijalitija i da ih, pre svega, ograniče na neko noćno vreme. To je mehaničko rešenje, ali bi najmlađe gledaoce zaštitilo na neki način“, kaže Branka Otašević.
U širem smislu, nepristojnog ponašanja koje bi se moglo nazvati verbalnom pornografijom ima i u političkom dikursu, smatra ona.
„Došlo je do opšteg pada sistema vrednosti i do primitivizma koji se probijao iz svih sfera života, a televizija to vrlo dobro reflektuje i onda u nekim svojim programima to i podstiče. Pristojnost u javnom ponašanju se izgubila u svakodnevnom životu. Atmosfera koja vlada u društvu, gde nema više nikakvih zabrana moralne prirode i gde imate toliko nasilja u svakodnevnom životu da na ulici možete da vidite obračune kriminalaca uživo, stvara jedan refleks koji ide i u medijsku sferu“, objašnjava Branka Otašević.
Ona dodaje da bi ključno pitanje trebalo da bude ko bi mogao da uvede neki red da mediji ne idu za tim uticajima, odnosno za pukom komercijalizacijom i senzacionalizmom kome pogoduju društvene pojave koje su ravne skandalima.
„Čini mi se da sva ta regulacija i samoregulacija u medijskoj sferi imaju slabe efekte zato što je taj komercijalni efekat nadvladao sve. Kao što na televiziji imate ’piplmetar‘ kao jedino merilo uspeha i vrednosti, tako i u štampi imate tiraž, što su često lažni parametri i oni nam ne odgovaraju ako ćemo da govorimo o ozbiljnosti, vaspitanju dece i društvu u kome se zna red i u kome su neke stvari zabranjene, ne samo zakonom nego i nekim moralnim uzusima“, kaže TV kritičarka „Politike“.
A dostupnost pornografije deci zasigurno neće kod mladih stvarati normalan i zdrav odnos prema ljubavi, seksu i odnosu prema polovima, smatra ona.
„U društvu koje se smatra liberalno-demokratskim, gde se smatra da su svima dozvoljene slobode da objavljuju šta hoće i gde bi se svako ograničenje tumačilo kao krajnji vid represije, ne vidim šta bi moglo da se uradi sem da se pokuša da se pomogne deci kroz edukaciju u porodici i školi da steknu neku rezistentnost prema svim tim slikama i porukama koje stižu iz medija“, zaključila je Branka Otašević.
