Da li su Srbi zaista postali veći Evropljani od Nemaca, bar kada je reč o potrošnji hleba? Ona je po glavi prosečnog Srbina za poslednjih deset godina pala sa 101,5 kilograma godišnje na 83,7 kilograma, izračunali su u „Žitouniji“.
Zašto je to tako, stručnjaci imaju različita viđenja. I dok su jedni skloniji tezi da je manjoj konzumaciji hleba kumovao tanak novčanik — među najmršavijim u regionu, jer jedemo ne samo manje hleba, nego i mesa i pijemo manje mleka — drugi konstatuju da je upravo manje hleba na meniju uvek bila odlika boljeg standarda, a ne siromaštva.
Jedno je sigurno, standard nam nije nemački, iako trošimo čak nešto manje hleba i od njih. Statistika kaže da prosečan Nemac za godinu dana pojede 84 kilograma hleba, Danac 72, Austrijanac 70, Italijan 66… Najmanje, samo 37 kilograma godišnje jedu ga u Britaniji, gde se u muzeju u Londonu nalazi hleb star oko 4.000 godina. Koliki značaj mu je i tada pridavan jasno je jer je pronađen uz mumiju u egipatskoj grobnici.
Imamo i mi muzej hleba u Pećincima koji svedoči koliko je hleb ukorenjen u našu tradiciju i običaje. Zato je nova statistika bila iznenađenje.
Peciva zamenjuju vekne
Na pitanje da li su pekari evidentirali manjak tražnje za hlebom, predsednik Unije pekara Srbije Zoran Pralica za Sputnjik kaže da je proizvodnja prethodnih dest godina nešto smanjena, ali i da je za skoro pola miliona smanjen i broj stanovnika.
On ne misli da se potrošnja smanjila, već da, za razliku od pre deset godina, imamo dosta vrsta hlebova i specijalnih vrsta i mnogo peciva, što na neki način zamenjuje osnovnu veknu hleba.
„Mislim da je, kada govorimo o tržištu, došlo do preraspodele onoga šta se konzumira. Ali u masi, kada govorimo o kilogramima, po našim procenama, nije došlo do smanjenja konzumiranja hleba po glavi stanovnika“, konstatuje Pralica.
U Srbiji je trenutno između 7.500 i 8.000 pekarskih radnji koje snbdevaju 70 odsto tržišta pekarskim proizvodima i hlebom. U poslednjih desetak godina jedan veliki broj pekara se, kaže on, zatvorio, ali još veći otvorio. „Ljudi misle da tu ima velike zarade, pa ih otvaraju, drugi zatvaraju jer ne mogu da izdrže tu vrstu tržišne utakmice“, objašnjava predsednik Unije pekara. Pralica napominje da pekarama treba pridodati i 30-35 većih industrijskih proizvođača koji snabdevaju oko 30 odsto tržišta.
Sve u svemu, on tvrdi da se u pekarama, kada je reč o količini utrošenog brašna, i dalje najviše utroši na proizvodnju hleba.
Ne puši se porodični ručak
Da žitelji Srbije i dalje teško odolevaju mirisu tek ispečenog hleba, smatra i etnolog, antropolog dr Vesna Marjanović.
Ona nije sporila da je tempo rada, pogotovo u većim gradovima, neizbežno doveo do drugačijeg načina života i funkcionisanja porodice, pa i do drugačijih navika u ishrani. Ipak, ona smatra da je ostala navika da se svaki obrok proprati hlebom.
„Mislim da nije realno reći da su Srbi smanjili potrošnju hleba“, kaže Marjanovićeva za Sputnjik.
U čemu je onda „tajna“ statistike koja nas je, sudeći po uporednim podacima, svrstala među Evropljane sa višim standardom.
I ona je mišljenja da je u pitanju veća ponuda pekara, sa raznim pecivima i specijalnim vrstama hleba, pogotovo u većim gradovima, gde je tempo života takav da se sve to konzumira tokom dana, praktično kao zamena za klasičnu veknu hleba.
Davno je prošlo vreme kada se u tri po podne sedelo u kući za tanjirom iz koga se puši ručak. U međuvremenu, kako ukazuje, još nismo razvili naviku da se, kao na Zapadu gde je slično radno vreme, u podne prekida posao i ide na laki ručak, najčešće neku salatu, da bi pravi topli obrok usledio tek uveče po dolasku kući. Nemaju svi zaposleni standard koji bi im to omogućio, ali nemaju, kaže ona, ni naviku da kod kuće naprave sendvič i ponesu ga. Zato se usput kupuju razna peciva koja se nude u pekarama na svakom koraku, objašnjava ona.
Otuda je, smatra ona, hleb koji je samo „prepakovan“ u lepinju ili sličan pekarski proizvod, statistički smanjio količinu hleba koju jedemo.
Ponovo se mesi i u kuhinji
U prilog njenoj tvrdnji mogli bi da idu podaci o potrošnji hleba po regionima. Tako je najveća upotreba upravo na siromašnom jugu i na istoku Srbije — 92 kilograma po stanovniku godišnje. U Šumadiji i Zapadnoj Srbiji je to 90 kilograma, u Vojvodini 81 kilogram. Najmanje — 70 kilograma, troši se u Beogradu, koji u proseku ima i najveći standard, ali i najviše promenjene radne uslove i životne navike.
Marjanovićeva je ukazala da statistika nije evidentirala i novine koje su ona i njene kolege etnolozi zabeležili na terenu, van Beograda. Ljudi sve češće ponovo mese hleb za svoja domaćinstva, kako je to bilo u prošlosti. Otvaraju se opet i mlinovi i vodenice, na šta su, kaže, domaćini posebno ponosni. Zato ističe da ocena da smo smanjili upotrebu hleba kao osnovne namirnice nije realna.
„Savremen način života diktira nove navike. Svakodnevica čini da smo manje kod kuće, ali generalno kada govorimo o pripremi hrane i konzumaciji testa, hrane od brašna, to je ostalo“, zaključuje ona, ističući da je ishrana jedan od pokazatelja identiteta naroda. Po njoj se razlikujemo od nekih drugih delova Evrope. Mislim da nećemo izgubiti od te vrste tradicije“, kaže Marjanovićeva za Sputnjik.
