Opus velikog naučnika, kakav je bio Jovan Cvijić, najbolje se može sagledati kada vam se pred očima ukažu tomovi i tomovi njegovih dela. Prošle nedelje, „Službeni glasnik“ i Srpska akademija nauka i umetnosti predstavili su zajednički izdavački poduhvat — Ediciju Koreni. Ova edicija je fototipsko izdanje antropogeografskih radova Jovana Cvijića i njegovih saradnika i sledbenika o srpskim zemljama u kojima su istraživana naselja, poreklo stanovništva i običaji. Do sada je izdato 29 tomova, a u planu je izdavanje još 51 toma ovog Cvijićevog naučnog poduhvata.
Prelaz iz 19. u 20. vek, dao je srpskom narodu gorostase naučne misli — pored Jovana Cvijića — Mihailo Petrović — Mika Alas, Milutin Milanković, Bogdan i Jovan Popović, Jovan Skerlić, Slobodan Jovanović i mnogi drugi bili su u naponu intelektualne snage. Ti ljudi su stvorili delo tolikog obima da nam se danas čini nemogućim da neko napiše toliko stranica koje su rezultat sistematskog naučnog istraživanja.
Jovan Cvijić bio je jedan od najznačajnijih naučnika i istraživača sa ovih prostora pred čijim nas opusom, a živeo je nepune 62 godine, hvata neverica, priznao je i predsednik SANU Vladimir Kostić, govoreći na predstavljanju Edicije Koreni.
I zaista, da se Cvijić samo bavio izučavanjem antropogeografije, geografskom disciplinom koja proučava odnose između prirodne sredine i čoveka, prostornog razmeštaja ljudi, kao i kulturnih i privrednih odlika prostora, bilo bi sasvim dovoljno. Međutim, nema dela geografije kojom se Cvijić nije bavio i u kome nije ostavio pečat u svetskim okvirima.
Akademik Časlav Ocić, podsećajući na delo Jovana Cvijića zapitao se gde se danas nalazi srpska nauka na svetskoj naučnoj sceni? Ko je danas u srpskoj nauci Jovan Cvijić, pita se Ocić.
„Možda će neko na ovo pitanje odgovoriti filozofski, ali kao trenutnom sekretaru Odeljenja društvenih nauka SANU, koje broji samo sedam članova, dužnost mi nalaže da iskoristim svaku javnu priliku da ga postavim, jer moje odeljenje nema ni jednog antropogeografa, etnologa, antropologa, demografa, sociologa…“, kaže Ocić.
Pokušao je, dodaje, da sagleda stanje i u drugim institutima i u srpskoj naučnoj dijaspori. Rezultati su, prema Ocićevim rečima, zaprepašćujući.
„Ili je u svetu i kod nas prošlo vreme naučnih gorostasa, divova, velikana, umnih i mudrih mislilaca, renesansnih likova. Kao što bi rekao T. S. Eliot, oni su pripadali svom dobu, oni su mislili i pisali svoje doba. Novo doba podrazumeva novu naučnu paradigmu, nova pravila igre, novi sistem vrednosti, čak i novu osećajnost. U stvari, danas u kriznom i postkriznom ambijentu burno se prepliću procesi diferencijacije i integracije znanja, mejnstrim društvenih nauka, u poslednjih nekoliko godina, rastače se u više pravaca. Jedni traže pribežište u metodu, oni su razvili tehnike novih istraživanja da bi na kraju forma progutala sadržinu. Drugi su se dali u agitaciju i propagandu, dok treći zarađuju lepe pare baveći se genomikom uma“, kaže Ocić.
Da se nauka danas razlikuje od one sa početka prošlog veka slaže se i Nikola Božić, programski direktor Istraživačke stanice Petnica, institucije koja se u Srbiji bavi popularizacijom nauke kod mladih.
„Nauka je danas kompleksnija i njom se bave ljudi u velikim timovima. Skupa je i potrebno je da imate više institucija u različitim zemljama ili čak kontinentima koji rade na istim istraživanjima“, objašnjava Božić.
Gromade poput Cvijića, Milankovića, Mike Alasa… bili su spremni da ono što su naučili u inostranstvu prenesu na nove generacije srpskih naučnika, a bili su i spremni da svoje živote posvete istraživanjima, terenskom radu.
„Danas takođe imamo takve ljudi, ali njihovi doprinosi su takvi da oni nisu toliko vidljivi i jasni u nacionalnim okvirima. Nauka je postala mnogo internacionalnija i kada vidimo velika otkrića bilo gde na planeti, to su otkrića u kojima su verovatno učestvovali i neki naši naučnici. Ali ta otkrića više ne mogu biti tako lako personalizovana, nego su u pitanju timovi“, kaže Božić.
Činjenica je i to, dodaje Božić, da smo, za razliku od kraja 19. i početka 20. veka, pomalo zaboravili da u nauku i obrazovanje treba ulagati.
„Tada je naša zemlja to znala i ko god je upravljao zemljom znao je da mora da se ulaže u obrazovanje i nauku i rezultata je bilo. Tako da ključ leži u tome da se moramo okrenuti investiranju u obrazovanje i nauku kako bi u naredne dve ili tri decenije možda ponovo imali gromade poput Jovana Cvijića“, smatra Božić.
„Mislim da malih Jovana Cvijića ima širom naše zemlje i svako ko provede određeni broj dana ili sati u prirodi pitajući se zašto neki reljef ovako izgleda, kakve su osobine sela u odnosu na gradove ili bilo šta drugo, u stvari je neko ko je Jovan Cvijić“, dodaje Božić.
Istraživačka stanica Petnica neguje duh Jovana Cvijića, ističe Božić, jer je naučnik provodio dosta vremena u tom kraju. Petnica je i odabrana za mesto gde će biti izgrađena istraživačka stanica jer je Cvijić svoje prve studentske ekskurzije organizovao u tom kraju, gde je istraživao kraške predele i Petničku pećinu.
„Možda u nauci trenutno nemamo Jovana Cvijića, ali svakako mislim da u potencijalu imamo Jovane Cvijiće“, zaključuje Božić.
