Tridesetsedmogodišnji Marokanac je u Beogradu već oko pola godine. U srpskoj prestonici snima završne scene svog dugometražnog igranog filma pod radnim naslovom „Katarza ili Afinine priče o Izgubljenom svetu“ (Catharzys or Afina Tales of the Lost World), u kojem jednu od ključnih uloga igra naš ugledni pozorišni reditelj Ljubiša Ristić.
Gost iz Maroka kaže da Srbiju posmatra kao veliku završnicu dugotrajnog filmskog putovanja koje je pre godinu dana počelo u Maroku, a nastavilo se u Sahari, Baskiji, Italiji. „Prošli smo kroz mnogo zemalja da bismo u Srbiji snimili jednu od najupečatljivijih i najvažnijih scena ovog filma. Ona je snimljena u KPGT teatru, a Ljubiša Ristić je glavni junak“, objašnjava reditelj.
Još pre 11 godina, kada je prvi put boravio u Beogradu i upoznao Ljubišu Ristića, Maroku je, kako kaže, znao da će se jednog dana vratiti u Srbiju, jer je ona bliska njegovom biću.
Vaš film ima veoma interesantan siže, na kakvoj ideji počiva filmska priča?
— To je priča o čoveku koji umire, a ne zna da umire. On je Džamal Afina. Izgleda kao da nije s ove planete, potajno sanja o tome da pronađe izgubljenu ljubav svog života. Kreće se od slavnih balkanskih predela do terorističkih kampova za obuku u Sahari; od SAD 11. septembra 2000. do bliske budućnosti 2020/2021, u koju je osnovna priča i smeštena. Ovaj običan momak i njegov život inspirišu slušaoce radio-emisije koja se emituje sitne sate. On priča svoju životnu priču radijskom voditelju — Anđelu smrti. Džamal Afina priča sve do poslednjeg otkucaja srca i umire tokom radio-emisije. Kada shvate da umire, svi koji su povezani sa Džamalom Afinom i s njegovim prethodnim životom osećaju ljubav prema njemu. Oni ne znaju šta se zaista događa, ali se ljubav prenosi kroz etar.
Inserti iz Vašeg filma na Jutjubu ostavljaju utisak da je atmosfera u njemu veoma mračna. Kažete, međutim, da u njemu ipak postoji nada i da je ona važna.
— Iako film počinje smrću glavnog junaka, na kraju se dolazi do najvažnije stvari – smisao je u tome da se ostavi nešto iza sebe. Tokom filma otkrivamo da Džamal Afina nikada ništa nije činio iz interesa, nikada nije dozvolio da se njime manipuliše, nikada nije kalkulisao. Celoga života je pratio svoje srce. On je čist.
Imao sam sjajnu priliku da tokom ove tri godine živim u 14 zemalja, u Evropi, Aziji, Africi, da upoznam mnogo ljudi, da razgovaram s njima i da saznam kako razmišljaju. Čini mi se da sve više ljudi počinje da razaznaje suštinu onoga što se oko njih događa. A ključni odgovor jeste u broju nas koji razumemo – broj je onaj koji pravi razliku. Na kraju nas više neće biti malo! A to je, najzad, naša najvažnija svrha. Zbog toga ono što je Ljubiša Ristić ostavio u ovom filmu vidim kao neku vrstu zaostavštine.
On igra samog sebe?
— Da, i tu je jedna važna scena koja predstavlja referencu na Godarov film „Živeti svoj život“. U ključnoj sceni u tom filmu filozof u jednom kafe-baru saopštava svoje viđenje sveta. Scena snimljena u Srbiji, u kojoj govori Ljubiša Ristić, predstavlja, zapravo, jedini deo filma u kojem koristimo reči umesto slika i muzike.
Spomenuli ste terorizam kao jednu od tema ovog filma. Kako posmatrate ovaj savremeni globalni problem?
— Džamal Afina je žrtva američkog terorizma u Gvantanamu, jer njegove avanture počinju osvajanjem „zelene karte“ i odlaska u Ameriku. On, međutim, odlazi u pogrešnoj sedmici, stiže tamo 11. septembra 2000. Taj datum jeste početak ovog globalnog rata. Kako bismo sve ovo što se događa mogli da posmatramo, osim kao početak famoznog trećeg svetskog rata? On je počeo tog dana, jer je od tada dva miliona ljudi umrlo u raznim sukobima. To je američki deo priče, koja se završava u kampovima za obuku u Sahari, tako da ona ima dve strane. To su, međutim, samo vidljive strane ledenog brega. Mnogo je drugih stvari koje su ispod površine. Ljudi u Srbiji to vide i to je jedan od razloga zbog kojeg osećam ličnu obavezu da upravo ovde radim nešto. Ako postoji odgovor na sve ovo što se događa u svetu, on će biti pronađen ovde, bar ja tako mislim.
Posebno Vas fascinira kako se ljudi u Srbiji odnose prema izbeglicama.
— Još od vremena kada sam prvi put bio ovde, osećam da ljudi ovde imaju potpuno drugačiji odnos prema životu i prema stvarnoj slici sveta. Tokom snimanja filma napravili smo umetnički karavan, bili smo u Makedoniji, Grčkoj, na granici s Turskom, u gotovo svim izbegličkim kampovima u ovom regionu. Razgovarali smo sa Sirijcima, Avganistancima, Kurdima, Iračanima. Svi oni Beograd doživljavaju kao Eldorado. Svi žele prvo da stignu u Beograd da bi se osetili bezbedno, a onda da odluče kuda će dalje. Zahvaljujući prošlosti i istoriji koju su poneli na svojim ramenima, ljudi u Srbiji se ponašaju drugačije od ostalih. Nije im stalo do novca, ne rukovode se interesima. U Kazablanki ili Budimpešti sve je na prodaju. Sve se svodi na trčanje za novcem. Socijalni pritisak je oružje vlasti. Živite pod pritiskom, a ne znate zbog čega. Ovde postoji ispravna alternativa onome što se događa u svetu i to nije novac. Voleo bih da Beograd postane referentno mesto, ne samo za izbeglice nego i za globalnu zajednicu.
Zanimljivo je čuti kako čovek koji potiče iz Severne Afrike posmatra trenutnu globalnu situaciju.
— Ovo je vreme u kojem se tako mnogo toga dešava prvi put. Prvi put u istoriji imamo priliku da saznamo sve što se oko nas događa u istom trenutku kada se događa. Uprkos tome što je ovo vreme mračno, mislim da će ostati upamćeno kao era znanja. Nema više glupih ljudi, svako je upoznat s onim što se oko njega događa, a sve to vodi rađanju neke globalne misli. Nekada je samo eliti bilo dostupno znanje, sada su svi u prilici da dođu do njega. Iako se čini da je danas sve manje nade, ona je i dalje prisutna, tako da svi mi imamo priliku da se usavršavamo. Ovo je i glavna poruka filma koji snimam. Upravo zbog toga ga snimam u tako mnogo zemalja. Niko ne pripada nijednom prostoru, nije važno gde se nešto događa, važno je ono što je u ljudskom srcu.
Bili ste asistent reditelja filma „Princ od Persije“, inspirisanog poznatom kompjuterskom igricom. Šta Vam je donelo ovo iskustvo?
— To je bio početak mog filmskog putovanja, kao da se dogodilo u nekom od prethodnih života. Maroko je bio filmski raj, a „Princ od Persije“ je 2009. bio blokbaster godine. Sećam se prvog dana snimanja, imali smo hiljadu tehničara na setu. Bilo je to veliko i, najverovatnije, moje poslednje iskustvo u toj zapanjujućoj industriji.
Zbog čega?
— Ne mogu da kažem da je baš kao u fabrici za proizvodnju košulja, ali veoma podseća na to. Nije mnogo važno da li se film snima s vama ili bez vas. Ja sam bio drugi asistent, što je prilično dobra pozicija. Bio je to veliki projekat, zapravo – preveliki. Naučio sam mnogo toga o tehnici, radio s odličnim rediteljem Majklom Noelom. Ipak, više volim kada nema novca, ali ima više humanosti i ideja… i kada služite nekoj svrsi.
Da li već razmišljate o narednim projektima?
— Pokušavamo da razvijemo jedan važan projekat, naslov je „Sarajevo '99“. To bi trebalo da bude putovanje koje počinje u Italiji, a potom se kroz prošlost vraća u Ljubljanu, Zagreb, Beograd, Sarajevo. Glavni junak traži nešto, a to je prilika da se svi ljude vrate u prošlost, u 1999. godinu, i da kažu ono što su oduvek želeli, a nisu mogli. To je iskustvo iz kojeg se mnogo toga može naučiti i koje bi moglo da bude ključ za budućnost.
