Bio bi ovo opis bezbrižne svakodnevice kada bi se ovde i završio. Prizor, međutim, dopunjavaju putne torbe i rančevi, mnoštvo zavežaljaja i šatori razapeti na travnjaku. Bezbrižna svakodnevica za ove ljude ne postoji godinama, decenijama… Većina lica izgužvana su od umora i iscrpljenosti, od putovanja koje traje nedeljama. Napustili su svoje domove, a mnogi od njih i porodice. U ponekom pogledu vidi se strah, ali uglavnom im oči sijaju jer se nadaju boljoj budućnosti.
Mnogi od njih govore engleski, mahom muškarci. Izražen je arapski akcenat, ali su raspoloženi da razgovaraju s novinarima, da pričaju o svojim sudbinama i da s njima podele svoje nade.
Dvadesetpetogodišnji Ambran dolazi iz Sirije. Zemlju je napustio pre tri godine, pobegavši od rata koji ne razume. Jedno vreme je bio u Libanu, potom u Jordanu, gde je radio za jednu organizaciju za pomoć izbeglicama. Tu je upoznao i svoju sadašnju suprugu, s kojom je odlučio da potraži sreću u Evropi, odnosno u Nemačkoj. Nada se da će uz podršku rođaka koji žive u toj zemlji moći da završi studije prava i međunarodnog biznis menadžmenta i da svoje znanje i obrazovanje iskoristi za normalan život. Putuju već dve nedelje, s tri porodice, u grupi od 36 ljudi.
„U mojoj zemlji ima mnogo problema, bombi, pucanja… Kradu, ubijaju ljude, decu. Ostavio sam tamo dve sestre i brata, koji se takođe nadaju da će otići u Nemačku. Većina Sirijaca ide u Nemačku jer je ona najbolja za nas. Za Iračane je bolja Belgija, Norveška…“, uveren je Ambran koji je u sirijskom ratu izgubio majku.
Dvadesetšestogodišnji Arif je pobegao iz Avganistana. Tamo je radio kao snimatelj i novinar. Pretili su mu smrću, kao i mnogim njegovim kolegama. Putovao je preko Irana, Pakistana, Turske… Krajnji cilj mu je Nemačka jer tamo ima rođake koji mogu da mu pomognu da „stane na noge”.
„Dolazimo iz Avganistana u Evropu kako bismo živeli bolje. Imali smo mnogo problema na granici s Iranom, mnogo ljudi je ostalo tamo, mnogi od njih su mrtvi. Poslednjih dana do nas dolaze dobre vesti s mađarske granice, čuli smo da je otvorena. Nadamo se da će i ostati tako”, kaže Arif u razgovoru za Sputnjik.
Nažalost, mnogi njegovi prijatelji i kolege su ubijeni ili su nestali.
„Talibani su ih ubijali u njihovim kućama, na radnim mestima, na ulici. Za mnoge od njih i ne znamo gde su. I mene su upozorili da sam u opasnosti, da talibani znaju šta ja radim. Zbog toga sam odlučio da napustim sve. Otišao sam bez novca, bez hrane, bukvalno bez ičega. Rekao sam sebi da moram da se spasem, kako bih mogao da pomognem i svojoj porodici, braći i sestrama”, priča Arif kome su oca i majku talibani ubili dok je bio dete.
Njegov dve godine mlađi zemljak Harun iz Avganistana je krenuo pre 17 dana. Otišao je uz blagoslov porodice, majke, pet sestara i brata, koji su mu rekli da ne žele da ga izgube. Pobegao je iz straha da ne doživi sudbinu oca, vojnog poručnika, koga su ubili talibani. I njemu je krajnji cilj Nemačka jer tamo ima familiju. I on sanja o tome da nađe posao i da pomogne porodici koju je ostavio u rodnoj zemlji.
„Ljudi u Srbiji su veoma dobri, mnogo nam pomažu. Ovo je veoma dobar narod“, kaže Harun uz širok osmeh. Ipak, na pitanje da li bi ostao da živi i radi u Srbiji odgovara odrično.
Zemlje Evropske unije su, objašnjavaju sagovornici Sputnjika, mnogo pristupačnije ljudima s Bliskog istoka i Severne Afrike od, recimo, Kanade ili SAD.
„U Evropi je malo lakše. Nije lako, samo je za trunku lakše. Ljudi dolaze ovde jer osećaju da mogu da se spasu od umiranja, od borbe, od rata. Dolaze bez ičega kao što sam došao i ja. Put do Kanade i Amerike je preskup, a od prijatelja koji su otišli u Ameriku čuo sam da tamo nema ni posla, da nema nade za ljude kao što smo mi“, kaže Arif.
Harun objašnjava da za ljude koji su napustili svoje domove i prešli hiljade kilometara morem i kopnom, u izuzetno teškim uslovima, problemi koji ih dočekuju na ulasku u evropske zemlje nisu ništa u poređenju s onim kroz šta su prošli u svojim zemljama i prilikom izlaska iz njih.
„Ne znam kakve su granice u Mađarskoj, ali verujem da su bolje od granica s Iranom i Pakistanom i da nas tu očekuje manje opasnosti. Svi smo mi pobegli od mnogo većih opasnosti“, pomirljivo kaže Harun.
Na pitanje da li bi prihvatili smeštaj poput onog koji nudi finski premijer sagovornici Sputnjika sležu ramenima, uz blagi osmeh i bez komentara. Svako od njih ima pred sobom jasno zacrtan cilj, zasnovan na skromnom i spokojnom životu, a u njega se luksuzne vile ne uklapaju.
