Plemeniti čovek ni od kog ne očekuje obmanu, ali kada ga obmanjuju to prvi primećuje, reče davno kineski mudrac Konfucije. Da li bi se i kako Konfucijev plemeniti čovek snašao u doba koje, sva je prilika, sve više počiva na obmani i prekršenim obećanjima? I kad pritom za njima poseže neko kog smo godinama kovali u zvezde kao uzor kome treba težiti — Evropska unija.
Dijalog Beograda i Prištine odavno je, prema priznanju premijera Aleksandra Vučića, postao dijalog Beograda i Brisela, gde zvaničnici Evropske komisije zastupaju interese kosovskih Albanaca. Ali to nije sve: ovih dana, nakon poslednje runde razgovora, saznali smo da je dijalog igra u kojoj se pravila menjaju iz minuta i minut, a obećanja i preuzete obaveze već sutra ne vrede ni groša.
Premijer Vučić poziva EU da se bar 15 minuta drži dogovorenog u razgovorima Beograda i Prištine u kom posreduje, a njihov tok opisuje kao košarkašku utakmicu u kojoj „u prvoj četvrtini važi pravilo tri sekunde u reketu, u drugoj ne važe koraci, a u trećoj nema ni faulova“.
„U sat vremena neko četiri puta menja predloge koje posle naše saglasnosti opet menja i kaže — puj-pike ne važi“, požalio se Vučić i zapitao: „Šta više hoćete od Srbije?“
Srbi, međutim, nisu ni prvi ni poslednji koji su se iz sopstvenog iskustva uverili da je „puj-pike ne važi“ manir Evropske unije i da su reči, pa i potpisi zvaničnika zemalja EU sigurni kao vrbov klin. Setimo se kako se zakuvavala kriza u Ukrajini.
Nakon višemesečnih protesta koji su počeli novembra 2013. pošto je tadašnji predsednik Ukrajine Viktor Janukovič odložio potpisivanje sporazuma o asocijaciji sa EU, on je 21. februara 2014. sa liderima opozicije (Vitalij Kličko, Arsenij Jacenjuk, Oleg Tjagnibok) potpisao sporazum o rešenju političke krize.
Dokument je predviđao povratak na Ustav iz 2004 (parlamentarno-predsednički oblik upravljanja), organizovanje prevremenih predsedničkih izbora i formiranje „vlade nacionalnog poverenja“.
Svoje potpise kao svedoci i garanti na njega su stavila i trojica predstavnika zemalja EU — šefovi diplomatija Nemačke i Poljske, Frank-Valter Štajnmajer i Radoslav Sikorski, i Erik Furnije iz Ministarstva spoljnih poslova Francuske. Vladimir Lukin kao predstavnik Rusije odbio je da ga potpiše.
Već sutradan dokument je pao u vodu kad su odredi Samoodbrane Majdana i Desnog sektora zauzeli zgrade parlamenta, vlade, predsedničke administracije, a Jankukovič je napustio Kijev. Toliko o snazi potpisa.
Evropa je pritom pred Majdan obećavala Ukrajini brda i doline: milijarde evra kredita, trgovinske povlastice, bezvizni režim… Nešto je, doduše, ispunjeno: od obećanog kredita EU od tri milijarde Kijev je dobio dve (kamatu niko ne pominje), ali su ostali najavljeni a mnogo veći krediti (osam milijardi od Evropske investicione i Evropske banke za obnovu i razvoj) ostali samo prazne reči.
Obećavano je i da će u Ukrajini biti formirana platforma za rad finansijskih donatora — i to se pokazalo kao obmana, kao i priče o posebnim uslovima za izvoz ukrajinske robe.
Ispostavilo se, naime, da evropska roba može da se uvozi u Ukrajinu na angro, dok su Ukrajini dali jadne kvote i oštre i krajnje neprofitabilne uslove za izvoz. Rezultat: 2016. ukrajinski izvoz u zemlje EU bio je za trećinu manji nego 2013. godine.
Ukrajini su obećali i da će joj pomoći sa reversom ruskog gasa preko Slovačke, ali u ovom trenutku Kijev ga kupuje preko slovačkog ofšora i zato mu je cena veća nego da ga kupuje direktno od Rusije. Najzad, ostaje neostvaren i ukrajinski san o bezviznom režimu. Iako je Evropska komisija potvrdila krajem 2015. da je Ukrajina ispunila sve neophodne uslove za to, sporazum o asocijaciji Ukrajine sa EU stupiće na snagu pošto ga ratifikuje svih 28 članica Unije, što još nije učinila Holandija.
Nisu ništa srećnija ni turska iskustva u dogovaranju sa EU. U martu prošle godine dve strane su potpisale sporazum o izbeglicama koji je predviđao poboljšanje uslova za skoro tri miliona sirijskih migranata u Turskoj, ali i ubrzanje evrointegracija Ankare i bezvizni režim za turske državljane. Nekoliko meseci ranije, u novembru 2015, EU i Turska su potvrdile opredeljenje da obnove pristupni proces pri čemu je, podsetimo, Ankara zvanično aplicirala za članstvo u EU još 1987. dok su pregovori počeli 2005.
Međutim, novembra prošle godine Evropski parlament usvojio je neobavezujuću inicijativu o zamrzavanju pregovora o članstvu Turske kao odgovor na tursku istragu pokrenutu nakon pokušaja puča protiv predsednika Erdogana.
I slobodni ulazak u zonu Šengena za turske građane ostaje na dugom štapu — nemačka kancelarka Angela Merkel saopštila je ove nedelje na zajedničkoj pres-konferenciji sa turskim premijerom Binalijem Jildirimom da još predstoji rad na nekim aspektima bezviznog režima.
Što se tiče izbeglica, EU je već dve godine u ćorsokaku po ovom pitanju jer mnoge zemlje odbijaju da prihvate kvote za prijem migranata ustanovljene još 2015. A od tri milijarde evra, koliko je Turskoj obećano do 2018. za zbrinjavanje izbeglica u toj zemlji, zasad je stiglo 677 miliona evra.
Zašto onda Srbe čudi što se u EK ne sećaju da je ZSO dogovorena još pre četiri godine suština Briselskog sporazuma, a ostala je mrtvo slovo na papiru, da se na sastancima umesto najavljenih nenadano pokreću druge neplanirane teme a pravila igre menjaju u hodu?
U doba politike postistine, ono što si rekao ujutro već naveče ne trepnuvši možeš da porekneš. Ono što je bilo crno možeš da proglasiš belim ili bar sivim, sve glumeći doslednost i čak ne mareći da daš kakvo-takvo objašnjenje i argument.
Ako je to nova norma (a činjenica da je izraz „postistina“ proglašen za reč 2016. godine), nije li to znak da je svet i zvanično ušao u epohu paralelnih istorija i relativnih istina koje imaju mnoštvo tumačenja.
