Vest koja je proteklih dana „obišla“ sve medije obradovala je, pre svega, pacijente koji praktično čekaju novi život. Bord Evrotransplanta je učinio svoje, Srbija mu se pridružila, za sada doduše na probnom radu od godinu dana. Sada je na nama da ispunimo obaveze, kako je to predočio ministar zdravlja Zoran Lončar još kada je krajem prošle godine najavio našu kandidaturu za Evrotransplant. Na šta će pacijenti u Srbiji ovim pridruženima statusom moći da računaju?
Direktor Uprave za biomedicinu pri Ministarstvu zdravlja, dr Nenad Milojičić kaže za Sputnjik da pridruživanje Evrotransplantu, koje je zasad oročeno na godinu dana, predstavlja benefit za hitne pacijente kojima transplantacija srca, pluća ili jetre spasava život. „Pacijenti kojima je hitno potrebna operacija mogu ući na listu Evrotransplanta, ako se bilo gde na teritoriji osam zemalja-članica pojavi organ koji odgovara pacijentu iz Srbije biće prvo ponuđen nama. To je najveći benefit“, kaže Milojičić.
Na pitanje da li će u ovih godinu dana važiti princip reciprociteta, da moramo da doniramo onoliko organa koliko bude presađeno našim pacijentima, on smatra da to neće biti slučaj.
„Mislim da neće važiti sistem reciprociteta za hitne pacijente, ali siguran sam da ćemo u momentu potpisivanja ugovora za dva-tri meseca naše donore prijaviti Evrotransplantu u slučaju da se naši organi podudare sa potrebama nekog pacijenta u drugim zemljama“, napomenuo je direktor Uprave za biomedicinu. On smatra da će Srbija imati i korist utoliko što će to sigurno stimulisati ljude da postanu donori, kojima, opšte je poznato, oskudevamo.
Ali ne manjka nam samo to. „Moramo da napravimo jedinstvene liste čekanja, kriterijumi moraju da budu isti i da usaglasimo te zakonske akte koji važe u EU. Procena je da mi to možemo da uradimo u naredna dva do tri meseca. To je procena Borda Eurotransplanta, na osnovu analize našeg stanja i onoga što smo mi do sada uradili i kako radimo“, precizirao je ovih dana Lončar.
Na pitanje Sputnjika u čemu je tajna uspeha Hrvatske koja je, uz Španiju, zemlja sa najvećim brojem donora, Milojičić kaže da je u pozitivnom stavu o transplantaciji. „Uspeli su snažnom kampanjom i poverenjem u zdravstveni sistem“, smatra on. Egzaktnih pokazatelja o poverenju u naš sistem nema, ali da su mito i nepotizam opšte mesto percepcije našeg zdravstvenog sistema, nije ništa novo. Zašto akcija doniranja organa kod nas umesto da krene kako-tako uzlaznom linijom, poslednjih godina ne daje rezultate. Što izmišljamo toplu vodu kada u komšiluku imamo sistem koji funkcioniše?
Po rečima Milojičića, Srbija bi trebalo da ima između 35 i 50 donora godišnje. Naš poznati hirurg, nekada direktor Dečje bolnice u Tiršovoj, kome je srce transplantirano 2006. godine, prof. dr Dušan Šćepanović, smatra da bi trebalo da ih bude i više, jer je uslov da postanete članica Evrotransplanta deset donora na milion stanovnika.
On podseća da je Srbija 2013. godine imala 5,7 donora na milion stanovnika, 2015 — 2,6, a u prošloj godini samo 1,8 donora na milion građana. Uz to, on za Sputnjik kaže da broj donora nikako nije prvi uslov. Šćepanović, koji je na čelu tima koji se zove Transplantaciona mreža Srbije i bioetičko društvo Srbije, smatra da je prvi uslov postojanje jedinstvene i transparentne liste čekanja.
„Nemamo jedinstvenu listu čekanja, nemamo rang-listu po kriterijumima Evrotransplanta, imamo centre koje otvara ko kako hoće, nemamo informacioni sistem“, konstatuje on. Zabluda je, kako je upozorio, da će Evrotransplant da daje organe „na izvolte“. U 90 odsto slučajeva vi morate da zadovoljite nacionalni balans, reciprocitet, koliko vam je donirano — da donirate.
Kritički se osvrnuo i na predloženi nacrt zakona o transplantaciji, koji najavljuje pretpostavljenu saglasnost ljudi. „Kada potpišem da sam donor, to treba da ima pravnu snagu i da niko, ni porodica, moju želju ne može da izmeni ni pod kakvim okolnostima, bez obzira da li sam na listi donora, ili nedonora. To u predlogu novog zakona ne piše. Pretpostavljena saglasnost je saglasnost ukoliko se pisanim putem ili usmeno ne izjasnite da ste protiv doniranja. A gde ćemo to da se izjasnimo kada se ne predviđa nijedan registar za to“, pita se Šćepanović. Dodaje, takođe, da bez informacionog sistema nema poštene alokacije organa, odnosno njegovog usmeravanja prema prioritetima. To je ono gde kod građana dobijate poverenje ili padate na ispitu. I najmanja sumnja u nepoštenu raspodelu organa znači da od transplantacionog programa nema ništa, upozorio je Šćepanović, koji ne spori da je vest o pridruživanju dobra.
„Ovo je pružena ruka i šansa koja treba da se iskoristi“, ocenio je on za Sputnjik. Srbija se tek pridružila Evrotransplantu na godinu dana, što bi moglo da spasi neke od životno najugroženijih pacijenata koji čekaju srce, pluća, ili jetru. Ipak, još je daleko od ispunjavanja uslova za punopravno članstvo. Kako ćemo iskoristiti ovu godinu? Kao i obično, ključ je u nama samima.
Članice Evrotransplanta su Belgija, Nemačka, Hrvatska, Luksemburg, Holandija, Mađarska, Austrija i Slovenija.
