„Sad će Tramp i Putin da sednu, brale, kô ljudi, i da se dogovore…“, podviknu brkajlija i trgnu ljutu rakiju.
Ovakve jednostavne geopolitičke procene mogu se čuti subotom ujutru u pijačnom bistrou, a pokazale su se tačnije nego one zamršene koje slušamo na brojnim okruglim stolovima, debatama i televizijskim emisijama, gde razgovaraju stručnjaci i pripadnici naše intelektualne elite.
Dok je narod za kariranim kafanskim stolnjacima uveliko raspredao da će Britanija napustiti Evropsku uniju i da se urušava politička zajednica Starog kontinenta, ugledni analitičari su čak i veče pred referendum procenjivali da „bregzit“ neće uspeti.
Sve se ponovilo pred američke izbore.
Čak i na Javnom servisu, u izbornoj noći, svi relevantni gosti — profesori univerziteta, iskusni novinari, eksperti za inostrane odnose, listom su izneli prognozu da pobeđuje Hilari Klinton. Dok su Srbi, prema svim objavljenim istraživanjima, verovali da pobeđuje republikanski milijarder Donald Tramp.
Mnogi od stručnjaka i ovih dana se sele sa ekrana na ekran i ponavljaju kao mantru da novi prvi čovek Bele kuće Donald Tramp, čijem se izboru nisu nadali, neće promeniti spoljnopolitički kurs Sjedinjenih Američkih Država. I da je pravac tog masivnog broda — zakucan.
A Tramp ih je već za nedelju dana demantovao i pokazao da se ne šali — povukao je SAD iz Transpacifičkog trgovinskog sporazuma, najavio promene u NATO-u, praktično počeo da podiže zid ka Meksiku, zabranio ulaz imigrantima, a američke snage učestvovale su i u prvoj zajedničkoj akciji sa Rusima u Siriji…
Takođe, iz Bele kuće postepeno stižu sve glasniji i jasniji nagoveštaji da bi novi šef države mogao direktno da pokrene i ukidanje sankcija Ruskoj Federaciji, što bi predstavljalo pravi veleobrt na planetarnoj političkoj pozornici.
Kad su videli da su i na globalnom planu promašili u analizi, javni delatnici koji godinama ovde promovišu evroatlantske vrednosti tvrde sada da Tramp ni za jotu neće promeniti politiku SAD prema Srbiji i našem regionu.
Kako će se nova američka administracija odnositi prema zamršenom balkanskom čvoru još ne znamo, ali je već izvesno da trampisti odlažu prijem Crne Gore u NATO, što bi moglo da nagovesti zaokret SAD i prema ovom delu sveta. Naravno, kad dođemo na red.
Na delu je, dakle, očigledan paradoks. Običan narod, čak i u Srbiji, mnogo bolje vidi urušavanje globalnog svetskog poretka i neminovne promene koje dolaze nego intelektualne i političke elite. Građani, intuitivno, kao ptice pred oluju, predosećaju da se nezaustavljivo približava nova civilizacijska epoha.
Sa druge strane, indoktrinirani pripadnici proevropskih instituta, foruma i nevladinih organizacija, iz ideoloških pobuda ili zbog zaštite sopstvenih privilegija, čvrsto i svakodnevno brane poredak koji je na zalasku.
Kao što su nas ubeđivali da je Tito besmrtan, a da su komunizam i bratstvo i jedinstvo neuništivi, sada nas neodustajno ubeđuju da je unipolaran svet sa Amerikom i njenim vojnim i vrednosnim sistemom — večan i neminovan.
Ali, u međuvremenu, kako je to još 1930. godine predvideo španski filozof Hose Ortega i Gaset u svom kapitalnom delu — došlo je do „pobune masa“. A to se, ironijom istorijske sudbine, baš i desilo u sedištima neoliberalnog globalnog poretka — u Velikoj Britaniji i u Americi.
Pobuna osiromašenih masa protiv otuđenih i prebogatih elita koje su imale nameru da konzerviraju svoju nadmoć, dubinski je bila presudna i za uspeh „bregzita“ i za pobedu Trampa. I tu neće biti kraj.
Zato, da se dosadašnji poredak urušava kao pokrenuto klizište posle višenedeljnih kiša, mnogo bolje osećaju građani nego pripadnici političkog, akademskog, pa i medijskog mejnstrima. Tako je i u Srbiji.
Zato je poučnije pažljivo poslušati subotom ujutru šta pričaju lokalne galamdžije uz kafu i domaću rakiju u pijačnom bifeu nego gledati dubokoumne televizijske analize.
Jer, kad istorija obrne peščani sat, novo doba se rađa iz dubokog osećanja naroda, a ne iz želje elite sa vrha.
Kakvo će biti to doba ne znamo. Možemo samo da se nadamo. I da ponekad isključimo televiziju, a uključimo mozak.
