„Mihiz ima zanimljivu rečenicu da je nagrade bolje prezirati kad ih već imaš nego kad ih nemaš. Spadam u one cinike koji se često prema raznim nagradama ne odnose najdobronamernije, ali mislim da je ovo jedna od retkih nagrada koje je teško prezirati zbog svega što je bio Aleksandar Tijanić“, kaže za Sputnjik Gorislav Papić, novinar RTS-a i urednik emisije „Oko“, ovogodišnji dobitnik nagrade „Aleksandar Tijanić“.
„Mislim da je Tijanić bio najpoznatiji, neki će reći i najbolji novinar kojeg su Srbi imali do sada. Meni lično nagrada izuzetno znači zbog toga što je mene Aleksandar Tijanić doveo u RTS i ja u šali kažem da sam prvu nagradu ’Aleksandar Tijanić‘ dobio 2010. godine kad sam dobio poziv Aleksandra Tijanića da radim sa njim na RTS-u“, dodao je Papić.
Da li Vam je Tijanić bio uzor kad ste bili mlad novinar u NIN-u?
— Moj kolega Nenad Zorić voli da kaže: „Nekad sam bio novinar, a sad radim na televiziji“. Mislim da bi mnogi mladi novinari trebalo da poslušaju tu Zorićevu maksimu zato što mislim da je pravo novinarstvo — novinarstvo u štampi. Sam proces pisanja zahteva proces mišljenja i mislim da ljudi u štampi više razmišljaju. Sad kad se vratim unazad, Tijanić je počeo u štampi i Tijanić je jedan od ljudi koji je najbrže i najduhovitije razmišljao. Samim tim, pretenciozno bi bilo reći da mi je uzor.
Posle emisije o Crnjanskom i Andriću, koja je imala neverovatan rejting, u praksi ste dokazali da ne prolazi ona tabloidna priča: „Narod to hoće“.
— Ja mislim, to je pomalo provokativna teza, da je naš narod pametniji od naše elite. Kad narodu ponudiš kvalitetan sadržaj on će to da gleda.
Koliko je RTS javni servis, a koliko glasilo svake vlasti?
— Poznata je ona Pašićeva definicija: „Koliki ste vi Englezi, toliki sam ja Gledston“. Naravno da srpski javni servis ne može da bude kao engleski, koji ima tradiciju dugu nekoliko decenija, a mi tek pokušavamo nešto da stvorimo. Uprkos tome, mislim da je RTS danas najpristojnija i jedina ozbiljna televizija. Što se tiče političkih pritisaka i percepcija, ja zbog toga malo izbegavam da radim domaću politiku. Mislim da se sloboda ne ispoljava samo u domaćoj politici i prema domaćim političkim vođama. Domaću politiku ljudi ovde gledaju totalno navijački i tu ima malo mesta za objektivnost. Zato se ja trudim kad radim intervjue sa političkim liderima da to uradim na jedan način koji bi bio profesionalan, neutralan, bez upadanja u neku vrstu strasti ili opredeljenosti.
Kako biste opisali našu političku scenu?
— Rekao bih da je naša politička scena slična scenama drugih zemalja u okruženju. Volimo da se predstavljamo, a često smo u istoriji bili bitniji nego što jesmo, ali suštinski sad, 16 godina posle zvaničnog opredeljivanja za kapitalizam negde smo na istom mestu kao i neke druge zemlje u okruženju. Naravno, svaka zemlja je specifična na svoj način i mnogi će primetiti kako su mediji u Hrvatskoj oštriji prema aktuelnoj vlasti, nego što su mediji u Srbiji. Ali, mnogi će zaboraviti da spomenu, da je sloboda medija kad je reč o izveštavanju u spoljnoj politici, neuporedivo veća u Srbiji nego u Hrvatskoj. Mislim da je ta vrsta medijske slobode nešto što nas izdvaja od mnogih zemalja u okruženju.
Koliko su naši mediji ovakvi kakvi su odraz naše političke scene?
— Tu mogu da se naprave neke veze, međutim, ja mislim da su takvi naši mediji ogledalo, pre svega, tog duha vremena. Oni su onakvi kakvi mediji u 16. godini kapitalizma svuda u svetu. Kakvi su pre 100 godina bili tabloidi u Americi i Engleskoj, takvi su danas u Srbiji.
Kako „plivate“ kroz šumu poluinformacija i spinova?
— Oduševljen sam što je ove godine reč koju je prvi upotrebio jedan Užičanin Stojan Stiv Tešić — „postistina“ postala reč godine u svetu. Rečju „postistina“ objašnjavamo istinu onako kako je mi doživljavamo. Mislim da je ta reč koja podrazumeva da svaki događaj više sagledavamo kroz naše lične osećaje nego kroz činjenice, zapravo je reč koja objašnjava sve — i ovu šumu informacija, ali i kako se desio „bregzit“ ili Tramp. Mislim da je „postistina“ ključna stvar — nije bitno šta je istina, bitno je ono kako mi to doživljavamo. Mislim da se kroz tu reč može shvatiti i naša unutrašnja politička scena.
Šta je pogubnije za medije — politički ili ekonomski pritisak?
— Naravno da je iz današnje perspektive ovaj ekonomski pritisak pogubniji, međutim, želim da naglasim da je politika uvek bitnija od ekonomije. Zapravo su ekonomski pritisci drugi metod za političke pritiske. Ekonomija je sluškinja politike, ne obrnuto, iako mnogi tako tvrde. Mislim da je politika najznačajnija stvar i da će Donald Tramp biti najmoćniji čovek na svetu od januara kad preuzme funkciju. Mislim da je Vladimir Putin jedan od tri najmoćnija čoveka na svetu. Ne postoji nijedan ekonomski mogul, direktor neke kompanije koji je moćniji od tih ljudi. Oni zaista donose odluke.
Gde su mediji u današnjem svetu ako imamo u vidu da su prošli i „bregzit“ i Tramp protiv kojih su bili svi mejnstrim mediji?
— To govori o genijalnosti Stojana Tešića i reči „postistina“. Građani više ne veruju svim tim medijima koji su im navijački objašnjavali šta je najbolje za njih. Oni veruju sebi i to više nijedno istraživanje ne može da uhvati. Sa te strane, radujem se periodu koji sad dolazi jer više ništa ne važi. Posle „bregzita“ i Trampa sve je otvoreno. Ja sam se radovao zbog oba ta događaja, jer mislim da će svet post-bregzitovski i post-trampovski biti mnogo drugačiji i zanimljiviji od ovog sveta u kojem smo živeli 27 godina. Mislim da je to izazov za svakog novinara, za svakog mislećeg čoveka.
Kako vidite Srbiju u tom novom svetu?
— Srbija je mala zemlja i generalno mislim da Srbiji odgovaraju promene s obzirom kakav su status imali Srbija i celokupni narod kod najmoćnije zemlje na svetu i njenih saveznica. Negde nam odgovaraju promene, a sa druge strane ne smemo da imamo prevelika očekivanja i mislim da je za Srbiju značajno da Zapadni Balkan ne bude ne bude u fokusu administracije novog američkog predsednika i da on ceo ovaj region bivše Jugoslavije gleda kao mesto gde može da svrati kod tasta na neku dobru slovenačku rakiju.
Da li se bojite da su „Srbi sami sebi najveći neprijatelji“ i da bi i u novom svetu mogli da odigraju protiv sebe?
— Ne mislim da su Srbi sami sebi najveći neprijatelji. Mislim da je srpski narod kroz celokupnu svoju istoriju pravio uvek najbolje moguće izbore, odnosno najmanje loše izbore po sebe. Izuzev jedne velike greške, pobede Komunističke partije. Nijedna druga odluka koju je doneo srpski narod nije bila pogrešna. Jedino što je bilo loše po Srbe bio je dolazak komunizma, ali i to je bio neki pokušaj našeg naroda da poveruje u neki bolji svet. Čak i za tu grešku ne možemo da ga osudimo, jer i tu smo ušli iz dobre namere.
Ko su pet najboljih novinara u Srbiji danas?
— Ja ću da prepišem jedan svoj izbor od pre nekoliko godina, jer mislim da je izdržao probu vremena: Slavoljub Đukić, Aleksandar Tijanić, Ljiljana Smajlović, Zoran Ćirjaković i Ante Tomić. Rekao sam da su to pet ljudi koji najbolje pišu na našem jeziku. Sad bih možda umesto Tomića stavio Nina Raspudića, ali sve ostalo potpisujem.
