Varijacija naredbe „ubiti, ne ostaviti da živi“ i „ubiti ne, ostaviti da živi“, koja se formalno razlikuje prema mestu na kome je zarez, a faktički prema tome da li će neko biti ubijen ili će biti ostavljen da živi, pominje se na fakultetima i školama novinarstva kao najvažnija lekcija na prvom času budućih novinara. Njome iskusniji žele da poruče kolegama koje dolaze da od njihovog izveštavanja zavise životi i da reč, pa i zarez, mogu da ubiju.
Mač, pištolj ili sudska presuda samo su završna scena tog čina.
Lešinari ne mare za kodeks
A onda ti mladići i devojke izađu sa fakulteta i škola, uđu u redakcije, i od onih koji su želeli da jure za odgovorima — Ko?, Šta?, Gde?, Kad?, Kako?, a poneki i na pitanje — Zašto?, pomahnitalo počnu da jure za tiražima.
Tako i plastično pokažu da su u pravu svi oni koji ljude iz medija ne nazivaju novinarima, već lešinarima.
Šta je drugo svakodnevno objavljivanje poternice muža, svekra, svekrve, devera… ubijene Jelene Krsmanović Marjanović do lešinarenje.
Nema tu, iako je možda kod većine kolega početna namera bila istina, ni malo težnje za otkrivanjem ubice, već samo i jedino za smišljanjem takvog naslova i fotografije koji će privući što više ljudi da kupe štampani primerak novina ili kliknu na portal.
Crne hronike za sjajne novčanice
Savet za štampu — samoregulatorno telo koje okuplja izdavače štampanih i onlajn-medija sa ciljem da prati poštovanje Kodeksa novinara Srbije — upozorio je nedavno da u Srbiji raste broj tekstova i vesti u kojima je prekršen novinarski kodeks. Savet je podvukao da je takvo izveštavanje kulminiralo upravo u vestima o ubistvu pevačice Jelene Marjanović.
Od 3. do 26. aprila ove godine o ubijenoj pevačici napisano je 98 tekstova u kojima je prekršen kodeks, a Savet navodi da se tekstovi u kojima je izveštavanje ispunilo standarde mogu izbrojati na prste.
Analizom osam nacionalnih dnevnih listova od 1. do 24. aprila ove godine Savet je ustanovio da je u 508 tekstova uočeno kršenje kodeksa. Godinu dana ranije kodeks je prekršen u 231 tekstu, pa je očigledan trend rasta kršenja profesionalnih normi.
Stranice takozvane „crne hronike“ mesto su gde su najčešće kršeni novinarski kodeksi.
Takozvani „slučaj kantrimen“, kad je vozilom te marke ubijen mladić Luka Jovanović na Brankovom mostu, takođe je imalo seriju tekstova u kojima je flangrantno kršen kodeks novinara, ignorisana pretpostavka nevinosti, a devojke koje su se našle u tom automobilu svakodnevno monstruozno nazivane sponzorušama sa sve imenima i prezimenima.
O političkim intrigama, podmetačinama i svesnim spinovanjima tiraža i kratkotrajne političke koristi radi, da i ne govorimo.
Vraćanje paste u tubu
Sve zajedno, čitavo medijsko izveštavanje liči na svakodnevno višemedijsko teranje pojedinaca, a nekad i grupa, da dokazuju nevinost. To je suprotno i novinarskoj i pravnoj praksi, ali je postalo deo običaja srpske političke, društvene, i medijske kulture.
Uskoro ćemo, a ovo nije preterivanje, svi mi umesto da trčimo na trafike ili portale po nove vesti i analize, možda morati da trčimo da proverimo da li smo tog dana osvanuli na poternici nekog dnevnika za delo koje nismo uradili, ali za koje moramo da dokažemo da ga nismo uradili.
Zamislite da vas neko svakodnevno tera da vraćate pastu u tubu, a da ostali sa strane navijaju za tubu.
E, tako je mnogima koji danas trpe presiranje od strane medija, koje mediji nemilosrdno ubijaju, kako ih konkurencija ne bi ubila.
Za to vreme sudovi, iako je u tim istim medijima bilo onoliko vesti o reformi sudstva, stvar samo otegnu do zastarelosti ili apsurdnosti. A regulatorna tela poput Saveta za štampu imaju moć da medij koji je njihov član nateraju da objavi demanti ili kritiku Saveta.
I tu se završavaju sve sankcije.
Dakle, cilj je da se ti mediji koji su se ogrešili osete osramoćenim. Međutim, oni da im je do sramote, ne bi tako ni pisali.
Naime, danas se novinarstvo shvata kao vožnja tramvaja. Prebaciti nešto od tačke A do tačke B.
Pritom, ljudi koji upravljaju ovim prevoznim sredstvima ipak više paze i na one koje prevoze i na sve ostale učesnike u saobraćaju. „Mediji“ pak, koji isporučuju informacije, vode računa da te „informacije“ dobace do što više mesta i da to što bolje naplate.
A pošto ceh na kraju neko mora da plati, plaćaju ga građani i čitaoci.
Čitaoci, opet, ne bojkotuju te medije, sve nadajući se da će iza tog senzacionalističkog naslova biti nešto stvarno vredno tog novca i klika. Ali, džaba.
Taj odnos je kod jednog velikog dela publike i ogromnog dela medija prešao u čist mazohizam, bolesnu vezu u kojoj žrtva ne želi da prekine mučenje, a svi okolo dželata i žrtve se ili krste u čudu, ili aplaudiraju budalaštini. Dok generalno kao društvo rapidno srljamo nekoliko vekova u prošlost.
