Nedavna izjava ministra odbrane Bratislava Gašića u kojoj svog prethodnika Dragana Šutanovca dovodi u vezu sa prisluškivanjem stranačkih kolega i tadašnjeg šefa države Borisa Tadića, dobiće epilog na sudu. Iako je ministar Gašić demantovao da je ikad tako nešto izjavio, juče je Šutanovčev advokat podneo tužbu. Kako je medijima izjavio bivši ministar odbrane, na ovakav čin se odlučio jer nema drugog načina da spere ljagu sa svog imena.
Spor sadašnjeg i bivšeg ministra samo je poslednja u nizu optužbi u javnom životu Srbije. Kažemo poslednja u nizu ali, poučeni višegodišnjim pa i višedecenijskim primerima, postoji mogućnost da, dok nastaje ovaj tekst, neko za nekog iznese još ozbiljnije optužbe, tabloidi dobiju novi materijal za naslovne strane a institucije na sve to reaguju širom zatvorenih očiju.
Navešćemo samo neke od primera.
Pre godinu dana, februara 2014, predsednik LDP-a Čedomir Jovanović izjavio je da Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije „pocrveni i izgubi moć govora“ kad mu se postavi pitanje sudbine novinara Pantića. Marković je odgovorio odlaskom na poligraf i zahtevom da to isto učini lider LDP-a, gde bi, između ostalog, odgovorio i zašto je odlazio u zatvor kod vođa zemunskog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića. Na sve to, LDP je optužio tadašnjeg premijera i ministra policije Ivicu Dačića da je poligrafskim ispitivanjem lidera JS zloupotrebio policiju zarad medijske manipulacije.
Setimo se i natpisa koji optužuju (tadašnjeg premijera) Ivicu Dačića da se 2008. sreo sa Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana, članom klana Darka Šarića. Onda primera međusobnih optužbi bivšeg ministra privrede Mlađana Dinkića i predsednika Srbije Tomislava Nikolića za pritisak da se potpiše ugovor o prodaji Vršačkih vinograda kineskoj firmi „Guan Nan“. Ili vesti: „Tajni susret u centru Beograda, Srbija kao Kolumbija: Veljović bio u hotelu sa Ćazimom Osmanijem“, „Tadićev kabinet kriv za korupciju, kaže Ljubiša Milanović, savetnik ministra zdravlja“, „Dačić optužio Čedu Jovanovića da podržava teroriste“.
Istina nije cilj
Ponavljamo, problem je višegodišnji. Podsetimo se naslova „Perišić planirao likvidaciju lidera opozicije“ iz januara 2002. Tadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković izjavio je da je tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i bivši načelnik Generalštaba VJ Momčilo Perišić planirao vojni udar 1997. i da je trebalo da „likvidira sve tadašnje opozicione lidere, a sad koalicione partnere“.
Suština problema je, prema advokatu Božu Preleviću, nepostojanje vladavine prava, jer su institucije koje su mogle da reaguju urušene i ispolitizovane. „Imate gađanje blatom, svi su zaprljani i svako može da izgovori šta hoće“, kategoričan je Prelević za Sputnjik. On konstatuje da bezbednosne službe i policija, umesto da istražuju, daju tabloidima poluistinite informacije.
Prijava sudu ili Savetu za štampu
Prema mišljenju bivšeg sudije Vrhovnog suda Srbije Zorana Ivoševića, postoje dva načina kako bi ovaj negativni trend bio onemogućen. Prvi je pravni, a drugi je profesionalna svest novinara. „Prozvana ili oštećena strana može podneti tužbu sudovima, a može se obratiti i Komisiji za žalbe Saveta za štampu, koja ne odlučuje na bazi prava, već na bazi novinarske etike“, precizira Ivošević za Sputnjik. On naglašava da sudski procesi predugo traju, javnost zaboravi na neki slučaj, a Savet za štampu odlučuje najkasnije u roku od dva meseca.
„Te optužbe nisu u funkciji istine već u funkciji novih kadrovskih rešenja. Naravno, prethodno su ubili institucije“, konstatuje Božo Prelević naglašavajući da ovaj „sistem“ nije izum trenutne vlasti, već više garnitura koje su se smenjivale na vlasti.
Na pitanje zašto u slučaju ozbiljnih optužbi koje iznose ljudi na ozbiljnim funkcijama ili protiv kojih drugi iznose optužbe ne reaguje javni tužilac, Ivošević kaže da tužilac reaguje kad neko podigne tužbu, a ne po službenoj dužnosti. „Može tužilac da reaguje i ako sazna za nešto, na primer, iz novina, ali to najčešće ne čini, jer bi onda morao da interveniše kod svih slučajeva. Takvih slučajeva je previše, i oni nisu vezani samo za javne ili ličnosti koje obavljaju javne funkcije. Gde bi tu bio kraj“, zaključuje Ivošević.
S druge strane, advokat i bivši koministar policije Božo Prelević kategorički tvrdi da bi javni tužilac morao da reaguje svaki put kad uoči da postoji krivična odgovornost. „Da je u bivšoj SFRJ postojao pravi tužilac ona se ne bi raspala“, dodaje Prelević pokušavajući da objasni da problem politizacije institucija nije skorašnji, već da negativna tradicija olakog iznošenja optužbi i nereagovanja institucija postoji dosta dugo.
