„Držim potrebnim prekrajanje Dejtonskog sporazuma na način da Hrvati biraju svoje predstavnike, da ne bude preglasavanja. Time bi se Hrvatima dala sigurnost da su u BiH kod kuće“, reče pre nekoliko dana u Vukovaru nadbiskup vrhbosanski kardinal Vinko Puljić. Pritom se, kao, ogradi da nije čovek od politike i prava, već „pastir posvećen izgradnji ljudskih prava i dostojanstva, jednakih prava, vjerskih i građanskih sloboda, prava na rad i život, za šta će se nastaviti boriti“.
Blajburg i Banjaluka — ništa zajedničko
Kardinal Puljić još reče da je u BiH nakon Dejtona zaustavljen rat, ali „nažalost, nije uspostavljen pravedan mir“, te da je nastavljen perfidni način etničkog čišćenja jer nema jednakih prava za sve.
Nije ovo prvina mešanja u politiku katoličkom velikodostojniku u Bosni i Hercegovini. „Nisu se neke stranke iz RS zbližile sa nekim strankama hrvatskog naroda iz ljubavi nego iz interesa, jer žele pomoću njih sačuvati svoje privilegije“, ocenjivao je nadbiskup Puljić pre nekoliko godina.
I banjalučki biskup Franjo Komarica ne posustaje u ocenama „da se tokom rata na području Republike Srpske dogodio genocid nad Hrvatima katolicima“ i upozorava da se „20 godina nakon rata ništa ne poduzima kako bi se to stanje popravilo“.
Biskup Komarica dozvoljavao je sebi i poređenja Blajburga sa događajima u Banjaluci tokom rata.
„Mi smo ovde Blajburg. To je muka, i to sam želeo u Blajburgu da poručim. Ljudi, šta vi govorite ovde? Dođite u Banjaluku pa vidite, tamo je Blajburg. Gde su Banjalučani, zašto su oni pobijeni, zašto je njima oduzeto pravo na identitet? Nemaju pravo na svoje rodno mesto. To je Blajburg za mene“, tvrdio je Komarica.
Isticao je, posebno, da se „pokušavaju zaboraviti progoni iz Banjaluke, baš kao što se decenijama pokušavala ignorisati istina o zbivanjima na Blajburgu“. Ima pak hroničara koji tvrde da je upravo ovaj biskup pomagao Hrvatima prodaju nekretnina u Bosni i Hercegovini i odlazak u Zagreb. Isti ti hroničari konstatuju da oni Hrvati koji su se dobro udomili nemaju razlog da sve napuštaju i vraćaju se u BiH.
Verbalni incidenti loših namera
Na retoriku pomenutih katoličkih velikodostojnika možemo dodati nedavno „vaskrsavanje“ na javnoj sceni nekadašnjeg vrhovnog poglavara Islamske zajednice u BiH i aktuelnog predsednika Svetskog bošnjačkog kongresa Mustafe Cerića koji je u Njegoševom „Gorskom vijencu“ prepoznao „korene genocida prema Bošnjacima“ i zatražio da se, ne samo u BiH, nego i u Crnoj Gori i drugde, zabrani izučavanje i čitanje tog dela.
Iako bi i onoliko Bošnjaka priznalo da Cerić i Njegoš ne mogu čak ni u istu rečenicu, citiramo ovakve izjave jer nam se čini da nisu koincidentne već namerno incidentne.
Odnos nevladinih aktivista sa prostora bivše SFRJ prema ovom pitanju je više nego zanimljiv. Civilci, koji jedva čekaju neku izjavu poglavara, vladika ili bilo koga ko ima ikakve veze sa Srpskom pravoslavnom crkvom pa da skoče i okome se prvo na govornika, a potom i na izjavu, sad sve ovo ignorišu kao komunisti disidentsku literaturu.
Sve to čine pravdajući se sekularizmom, iako prečesto izjave i oni koji ih izgovore nikako ne žele da vode državu, što bi bilo protivno sekularizmu. Na nedavni Božić mnogima zasmeta unošenje Badnjaka u Predsedništvo Srbije, iako ni to nije udarac na sekularnost. Međutim, veličanje Blajburga kao da prečuju. Očito im se receptori pale samo na nekoliko (zadatih) fraza.
I sad kad u Bosni i Hercegovini — u kojoj nema šta nema, samo je sukoba previše — katolički biskupi žele da „prekrajaju“, niko da čuje. Prečesta „pravdanja“ tipa mi gledamo u naše dvorište (Srbiju), a za druga neka gledaju njihovi aktivisti, deluju uverljivo kao kad umazano dete izađe iz špajza i kune se da pekmez pipnulo nije.
No, da se vratimo na uzrok, a dežurni „vatrogasci“ će biti takvi dok procenjuju da ima odakle da „kaplje“.
Stepinac — glavni uzrok
Doista, otkud ovako učestale izjave verskih predstavnika koje su daleko od „pastirskih“, kako to velikodostojnici vole da kažu za sebe?
Za političare je nekako (postalo) „logično“ da umesto ekonomije — koje nema, glasačima nude ne politiku kao način upravljanja, već onu najbanalizovaniju dnevnu odokativnu politiku koja budi nikad zaspale nacionalne emocije, pogotovu u Bosni. Šta je sa poglavarima? Ko se njima „javio“? I zašto gromoglasno ćute antiratni aktivisti? Gde je osuda?
Tačno je, Hrvati u Bosni i Hercegovini su ni na nebu ni na zemlji, politički. Nemaju svoj entitet, iako im baš Srpska i njeni predstavnici nikad to nisu osporavali. Naprotiv.
Poglavari, međutim, to ignorišu, a dobri poznavaoci tamošnjih prilika to direktno dovode u vezu sa beatifikacijom Alojzija Stepinca, odnosno sa time da su očito kontakti SPC i Vatikana pomogli da (bar zasad) proglašenja Stepinca za sveca ne bude.
I otuda dvoznačnost i velika učestalost izjava biskupa u Bosni i Hercegovini.
