Zbornik radova posvećenih hiljadugodišnjici smrti Svetog kneza Vladimira, zaslužnog za pokrštavanje Rusije, koji je priredila istoričarka Natalija Naročnicka, predstavljen je u Hramu Svetog Save.
Knez Vladimir je, kaže Naročnicka, simbol rađanja ruske državnosti, jer je postavio temelj na kojem je izgrađena cela ruska zemlja. U Vladimirovo vreme pojam „ruski narod“ još nije postojao, ali su se ruski kneževi već u to vreme zaklinjali u rusku zemlju.
Šta je, osim pravoslavlja, prema Vašem mišljenju, u osnovi rusko-srpskih veza, zbog čega su one toliko jake?
— Mi međusobno saosećamo i doživljavamo jedni druge kao braću po veri. Na istom jeziku se obraćamo Bogu. To, naravno, nije sve. To je bliskost koja podrazumeva poverenje, zajedničke vrednosti, a na osnovu toga su se izrodile i druge vrste veza. Svima je poznato da su Rusi ratovali za Srbe i da su se Srbi borili za Ruse. I te veze ne smeju da budu izgubljene! To bi dovelo do duhovnog osiromašenja, bilo bi nerazumno odbaciti sve prethodne vekove.
Predsednik ste Evropskog instituta za demokratiju i saradnju sa sedištem u Parizu. Kako vidite evropsko društvo u ovom trenutku?
— Mislim da je Evropska unija u dubokoj krizi, i to pre svega filozofskoj, u mnogo većoj meri nego u ekonomskoj. I s tim se slažu mnogi moji prijatelji konzervativnih stavova širom Evrope — advokati, profesori univerziteta, političari, senatori, poslanici francuskog i nemačkog parlamenta… Zapadne medije i Brisel je obuzela histerija povodom niza šamara eliti, prvo u vidu „bregzita“, a potom, manje značajnog, ali po tipu istog, referenduma u Italiji. Pokazalo se da EU nije onaj temelj u koji su polagali nade i da je treba reformisati. Liberalna elita, kao nosilac „demokratske revolucije“, svrgavanjem vlada po raznim zemljama na vlast je dovela mračne sile, poput onih na Bliskom istoku. Samim tim, ona je hiljadu puta grešnija od režima koji su, navodno, ometali trijumf zapadne demokratije. Irak, Libija, ono što se sada radi u Siriji, sve to preti i Evropi. Postoji mit da elita izražava mišljenje celokupnog zapadnog društva, a ispostavilo se da to društvo misli potpuno drugačije i da je sasvim razočarano.
A šta se može očekivati od predsedničkih izbora u Francuskoj koji se održavaju na proleće?
— Ne čudi to što se Oland nije kandidovao, jer je njegov rejting veoma nizak. Interesantno je što se Fijon kandidovao na strani „desnih“, mada je to, zapravo, umerena opcija, takozvani konzervativni centar. Tu je i nezavisni kandidat Makron, koji je će biti ozbiljan takmac Fijonu, jer bi za njega mogli da glasaju socijalisti. Fijon je za njih previše degolovski tip, zalaže se za tradicionalne vrednosti, ne krije da je katolik, ima petoro dece, brani porodicu, optužuju ga da narušava prava manjina… Što mu je u Francuskoj, zapravo, kompliment. Mislim da će u Francuskoj pobediti onaj ko uđe u drugi krug s Marin le Pen, jer francusko društvo još nije spremno da glasa za nju. Mada, posle Trampove pobede ništa više nije nemoguće.
Da li Trampova pobeda zbilja može da donese suštinske promene u međunarodnim odnosima, ili je to samo privid, ako imamo u vidu da on nije sam, da je tu mnogo drugih igrača?
— Naravno, već je Obamina administracija učinila sve što je mogla da bi mu otežala bilo kakve poteze koji bi preokrenuli politiku. Međutim, u Trampovom inauguracionom govoru postoje dve važne teze: tražićemo načine da budemo u dobrim odnosima sa svim nacijama sveta i polazićemo od stava da svaka nacija ima pravo da svoje nacionalne interese stavlja na prvo mesto. Te dve teze ulivaju oprezni optimizam. To je klasično međunarodno pravo i potpuno udaljavanje od politike čija je suština u poslednje dve decenije bila strašna ideologizacija, a sve pod plaštom demokratije i ljudskih prava. Srbe ćemo demonizovati, a one koji bi mogli da budu partneri Amerike, njih ćemo da uzdižemo i nećemo da vidimo nikakve nedostatke. Hašim Tači, običan ratni zločinac, ubica, koji je odgovoran za vivisekciju i za sve što je tamo rađeno, on je za dosadašnju Ameriku temelj civilizacije. Trampove teze su u tom smislu definitivno nove, i mislim da ga upravo zbog toga mrzi elita.
Mnogi govore da on i nije pravi političar, da je biznismen, šoumen, da nema dovoljno iskustva…
— To što je šoumen može donekle da mu smeta, jer ne preza od oštrih reči. Nedostaju mu maniri političara, posebno ako imamo u vidu da je lider tako moćne države. To što je biznismen, naprotiv, znači da je pragmatičar, da je navikao da sklapa poslove, da predlaže svojim partnerima ono što je izvodljivo, za razliku od raznih iz Brisela — Olanda, Merkelove, kao i prethodne administracije koja je neprestano na činjenice odgovarala parolama. Tramp celoj ovoj eliti otima oružje. Amerika ima oružje za ucenjivanje, jer ona finansira NATO, ali Tramp smatra da Amerika troši previše novca za finansiranje NATO-a.
A može li on da okonča postojanje NATO-a?
— Mislim da nema mnogo mogućnosti za tako ozbiljne korake, ali mislim da će promeniti prioritete. Svuda gde bude bilo moguće da se „povuče ručna“, Tramp će to učiniti.
Da li će Crna Gora postati članica NATO-a?
— U Engleskoj, koja je pre Prvog svetskog rata bila glavni subjekat međunarodne politike, postojala je karta na kojoj su bile obeležene sve strateške obale Evrope, uključujući i Jadransko more i obalu Crne Gore. Boka Kotorska je primamljivo geopolitičko parče i Anglosaksonci nemaju mira ukoliko ne kontrolišu obale Sredozemnog mora. Kada je Rim pobedio Hanibala i osvojio ovaj deo obale, postao je gospodar sveta. Ako se pogleda karta, trasa svih gasovoda i mapa „obojenih revolucija“ veoma se poklapaju. Reč je o kontroli nad državama koje su u tom energetskom luku. To su Bliski istok, obala Sredozemnog mora. Verujem, međutim, da Tramp kao muškarac koji se dva puta ženio slovenskim ženama, teško da može s prezirom da se odnosi prema ovom regionu. Čini mi se da on mora — ne na nivou vaspitanja, nego na nivou intuicije — da prizna pravo naroda da brani svoje interese, pravo naroda na život, na samopoštovanje. On je u mnogim svojim govorima izlagao mišljenje da Amerika ne mora da bude prva tamo gde joj to uopšte nije potrebno. Čini mi se da je spreman da tu sveprisutnost Amerike zameni za bezbedan i stabilan svet. Naravno, neophodno je pregovarati i uskladiti interese s Rusijom.
Kako Rusija, s jedne strane, treba da vodi spoljnu politiku da bi bila uspešna, a s druge strane, kakav je sistem, ako imamo u vidu da je reč o ogromnoj državi i prostoru, najbolji za Rusiju u dugoročnom smislu? Socijalizam i komunizam, kao što smo videli, nisu imali uspeha.
— U spoljnoj politici je došlo do konsolidacije koja je, nadam se, dugoročna. Tu postoji nacionalni konsenzus, to je potpuno očigledno. Kriza nam je nanela štetu, kao i sankcije, ali ne u svim oblastima. Poljoprivreda nam je, naprotiv, procvetala i mi već izvozimo piletinu u Kinu, što je bilo teško i zamisliti pre 15 godina. Većina analitičara smatra da smo se podigli s dna i da u nekim oblastima (naravno, ne u svim) veoma napredujemo. Mi plaćamo za svoju spoljnu politiku, ali nikakve izolacije Rusije nema. Naprotiv. Nema medija koji se ne pita kako je Rusija mogla sebi da dozvoli da ne umre, kako je smela da preživi i kako može još i da govori svojim jezikom i da nešto radi, da ponovo postaje velika država!? Da, postaje!
Suviše smo veliki da bismo sebi dozvolili da ne budemo jedinstveni i da nemamo uporište, previše smo raznoliki — živimo istovremeno u 19, 20. i 21. veku, imamo i pustinje i večitu zimu, zabačene krajeve i visoku kulturu i tehnologiju. To nas čini svojevrsnim modelom sveta. Vratiću se knezu Vladimiru: državnost se prvobitno gradila na zajedničkom životu i saradnji najrazličitijih ljudi. Bio je prihvaćen svako ko je položio zajedničku zakletvu. Naša raznolikost je i naša snaga i naša slabost.
Vi, dakle, verujete u svetlu budućnost Rusije?
— Nikada nisam bila među onima koji osećaju duboki pesimizam. To je greh u pravoslavnoj veri. Ne treba da želiš da se sve desi tokom tvog života. Nacionalno osvešćen čovek nikada se neće odreći svoje otadžbine, čak i ako mu se ono što se događa ne dopada, jer taj osećaj pripadnosti nije vezan samo za današnji dan nego za celu istoriju. Rusija ume da se obnavlja poput ptice feniksa. Marks, koji nije voleo Rusiju, napisao je da je Evropa, stešnjena između Mongola i Letonaca, bila zaprepašćena kada je videla na svojim granicama ogromnu imperiju koja se prostire do okeana. Toga sam se setila kada je Putin održao svoj Minhenski govor, kada se Evropa pitala kako se Rusija usudila da progovori pred Merkelovom, pred njenim američkim gostom. To je bio strašan efekat koji je tada shvaćen kao neki polublef, ali sada to više niko tako ne doživljava. Nadam se da će naša deca živeti u bezbednijem, pravednijem i blagorodnijem svetu.
