Pored inauguracije i slavlja pristalica novoizabranog predsednika SAD Donalda Trampa, petak su, tim povodom, obeležili i brojni protesti širom sveta. Protestovalo se u Vašingtonu (kažu da se okupilo oko pola miliona ljudi), Njujorku, Denveru, ali ne samo tamo. „Marširalo“ se protiv Trampa i u Londonu, Berlinu, na Filipinima, u dalekom Japanu, pa čak i u Beogradu. Ogroman broj ljudi se okupio na ulicama mnogih gradova sa transparentima i uvredljivim porukama uperenim protiv novog predsednika SAD, pre nego što je povukao bilo koji državnički potez…
Nije pogrešno demonstrirati protiv vlasti koja radi protiv interesa svog naroda, protiv ljudskih normi, koja dovodi do ekonomskih kriza, nestabilnosti… Protiv onih koji čine zločine, uništavaju države, zloupotrebljavaju položaj za lično bogaćenje… Ali koju poruku nam šalju ovi demonstranti širom sveta? Da se treba boriti protiv volje jednog naroda? Da ne treba poštovati ni zakone ni ustave?
Šta je sledeće? Hoće li, posle ovoga, demokratiju proglasiti mrtvom i reći „puj-pike, ne važi“, svetu treba anarhija?!
Možda bi i pokušali, ali kako onda da opravdaju svoje dosadašnje borbe, žrtve krvavih majdana, građanskih ratova, milosrdnih anđela, bombe koje su odnele stotine hiljada života, a sve u cilju „izvoza“ demokratije?
Ne sećamo se da je bilo sličnih protesta kad je grupa naoružanih huligana u Kijevu organizovala krvavi puč i prognala regularno izabranog predsednika Janukoviča. Ćutali su u Londonu, Berlinu, Parizu i kad je krenuo lov na Gadafija ili Sadama Huseina. Ćutao je svet i kad je ista ta Amerika podržavala „umerenu naoružanu opoziciju“ u Siriji…
Gde su bili svi ti ljudi kad se 17. marta 2004. godine desio pogrom nad Srbima sa Kosova i Metohije? Kad su paljeni manastiri i crkve, a Srbi terani sa svojih ognjišta…
Nigde nikoga! Tada to nije smetalo nikome. Jasno — uklapalo se u njihove „demokratske planove“. Bilo je to „demokratsko ubijanje“ kako bi se ostvarili određeni interesi — često niski i sasvim lični.
Istini za volju, ovo ipak nije presedan. I Obama je ocenjen pre nego što je počeo da radi posao za koji je izabran. Samo ipak „malo drugačije“. Dobio je Nobelovu nagradu za mir! Vreme je pokazalo da bi mu bolje pristajala nagrada za pokretača novih ratova.
Znači li to da će i za deo sveta koji protestuje „neprihvatljivi“ Tramp postati pravi demokratski predsednik?
Politika nije sport, ali se čak i tu posle završene borbe pruži ruka protivniku. Nije lako, ali jeste ljudski. A možda je baš to i najveći problem…
