Oni ne upravljaju, ali vladaju. Njih ne biraju, ali koriste benefite izabranih. Poteze nekih od njih ocenjuju kao nedvosmisleno moralne, nekih drugih žestoko osuđuju. „Mislim svojom glavom“, glavno je obrazloženje i prvih i drugih, zašto su učinili to što što su učinili i kako su to učinili.
Biramo grupu, izaberemo čoveka
Oni su preletači. Izabrani na listama političkih partija, ali vlasnici mandata. I šta sad.
Nećemo ulaziti u ocene etičnosti njihovih poteza.
Međutim, s jedne strane stvarno nije za opravdanje ako vas neko uvede u skupštinske klupe pod zastavom partije, a vi izađete iz te partije i ne vratite joj mandat.
S druge strane, činjenica da je neko izabran ne kao on, već kao deo grupe, ne znači da po svaku cenu mora ostati u njoj, uprkos očiglednom nesaglasju sa stavovima, potezima i ciljevima te grupe, koji su se u međuvremenu možda stvarno promenili, a možda promenili prema sudu tog konkretnog poslanika. No, i u ovom slučaju, mandat mora biti vraćen.
Dakle, ocenjujemo profesionalnost. I mnogo više od toga brinemo o demokratičnosti. Uostalom, to je novac svih nas, ako na stranu stavimo neke druge odluke i karikiranje parlamentarizma, zašto barem ne brinemo o sopstvenom novčaniku.
Što u dobru prođe, u zlu se ne vraća
Prema zdravoj logici, ali i praksi koja decenijama važi u stabilnim demokratijama, na glasačima je poslednji sud. Oni su ti koji bi na prvim narednim izborima trebalo da ocene poteze preletača. Onih koji su izašli iz partije koju su glasali ili pak ušli u partiju koju su glasali.
Praksa, ipak, pokazuje sasvim drugačiju sliku. Gotovo svakodnevno čujemo kako je neko izašao iz neke partije, a jednako često i kako je prešao u neku drugu. Sve je to legitimno. Ali vrati mandate. Potom neka ti ga stranka u koju si prešao dâ, i neka narod to pozitivno nagradi. I kazni.
Nažalost, za ovakve političare, ali i partije koje ih u svoje redove primaju nema kazne.
Nagrada je očigledna. Partije su postale i izvor brze zarade ili kakve-takve zarade ili barem šanse za zaradom.
Svaki treći poslanik Skupštine Srbije, prema istraživanju koje je proletos sproveo nemački „Dojče vele“, više puta je zamenjivao stranku — i to najmanje jednom, a najviše čak pet puta.
Takođe, gotovo da nema opštine ili grada u kome nije bilo preletanja i prekomponovanja vlasti, konstatovao je onomad portal „Istinomer“, pa je zbog toga napravio i mapu preletača.
Dakle, posle dvesta i nešto godina moderne srpske državnosti, posle više od decenije od povratka demokratije, posle onoliko priče da su političari i poslanici tu umesto onih koji ih glasaju, na delu je teror preletačke (za sad ipak) manjine.
Ušli, pa zašli. I to sve pod plaštom demokratije. Vašim parama.
Umesto zakona institucija, preletači su postali institucija. Umesto vladavine naroda, oni su postali vlast za sebe i radi sebe. Kolokvijalno rečeno, obrnuli su igricu. I pobeđuju. Redovno.
Namerno nismo pominjali njihova imena. Ni poslanika ni partija. I iz toga izvlače korist.
