Da li ste sigurni za koju ste partiju, još tačnije za koji program, glasali na nedavnim republičkim, pokrajinskim i lokalnim izborima? Da li ste sigurni da će ta partija i taj njen program sprovoditi politiku republike, pokrajine i opštine, iako je dobila najviše glasova? Šta ako poslanici i odbornici pređu u drugu partiju, pa onda ona, umesto ove koje je dobila vaše poverenje, bude vršila vlast?
Moguće je. Uostalom, svakog dana čitate i slušate slične primere. Mandat pripada poslanicima i odbornicima, uprkos tome što su birani na partijskim listama. A vi ih ne kažnjavate. Ne kažnjavaju ih ni partije, jer su ih zadužili u nekom periodu.
Demokratija za bogaćenje pojedinaca
Svaki treći poslanik Skupštine Srbije, prema istraživanju koje je nedavno sproveo nemački „Dojče vele“, više puta je menjao stranku — i to najmanje jednom, a najviše čak pet puta. Takođe, gotovo da nema opštine ili grada u kome između dva kruga lokalnih izbora nije bilo preletanja i prekomponovanja vlasti, konstatovao je nedavno portal „Istinomer“, pa je zbog toga napravio i mapu preletača.
Da li se vi, kao glasači, osećate izdanima i prevarenima u takvoj situaciji? Kome se žalite za to? Nema institucije kojoj možete da se žalite.
Jedino rešenje jeste da te ljude kaznite na prvim narednim izborima, ali kako da ih kaznite kad su najčešće lokalni i republički izbori, navodno zbog manjih troškova, istovremeno — pa onda glasate najčešće za jednu partiju na svim nivoima.
Ovde je ključno pitanje šta je starije, kokoška ili jaje, odnosno da li kazniti partiju čiji program vam je blizak, ali pošto je primila takozvane preletače ne glasati za njih ili ipak čekati da stranka nekad (a možda i nikad) ojača i vremenom ukine dozvolu preletačima da preko trenutne koristi partije i van volje birača, naprave ličnu korist.
Najteže pitanje — koliko članskih karata imaš
Međutim, često su i građani ti koji menjaju članske karte partija. Čak ih i ne menjaju, već samo dodaju nove. I to one partije koja je u tom periodu na vlasti, nebitan je nivo upravljanja. Kako onda da takvi preletači kazne preletače na funkcijama.
Ključ svega je ekonomija. Samo ekonomski nezavisan građanin može etički rasuđivati. Svi ostali pre ili kasnije pokleknu i zbog kore hleba ili pak koje hiljade (možda i stotine) evra više promene ideologiju. To važi i za poslanike, i za odbornike, ali i za obične članove partija.
U situaciji kad je ponuda posla mala, a gladna usta velika, onda su partije jedini spas. To nije ono „pusto tursko“, već je to ono „pusto komunističko“. Navika i biranih i onih koji biraju, koja se konačno udala za stranku.
Umesto da kaže: ja sam građanin ove zemlje, i tim pozivanjem na Ustav traži prava za sebe, ondašnji čovek je govorio: ja sam član komunističke partije. To ga je štitilo, davalo mu posao, ili barem prednost u izboru posla i poslodavca. Danas ljudi toliko javno ne ističu da su članovi neke partije, jer već sutra mogu biti članovi neke druge partije, kao i oni koje su birali. Međutim, masovno se učlanjuju u nadi da će nekako doći do kore hleba. Ili do toga da ih ne „češlja poreska“ ili do ostanka na nekoj važnoj funkciji…
Partije su postale i izvor brze zarade ili kakve-takve zarade ili barem šanse za zaradom. To znači da političke stranke ne znaju svoj posao i da umesto upravljanja samo vladaju. Nema to veze sa zrelošću građana ili demokratije, već, rekosmo, isključivo sa ekonomijom. Čovek kad nema izbor i za stranku ispod cenzusa se hvata, a ne za onu na vlasti.
Zato je odgovor odluka da je starija kokoška od jajeta. I da je potrebno kažnjavanje političkih partija koje ne kažnjavaju preletače. Još više kažnjavanje partija jer nisu obezbedile da ljudi mogu da rade i zarade, van tih partija. To nikako nije lak proces, ali kad-tad mora doći na red.
