Crna lista kažnjenika zbog navodnog kršenja Dejtonskog sporazuma otvorena je poodavno, i to još 1999. baš smenom predsednika Republike Srpske od strane Kancelarije visokog predstavnika. Sadašnji njen predsednik se, voljom odlazeće SAD administracije, takođe našao na listi.
Da li slučajno ili ne, tek poslednji trzaji odlazeće američke administracije na čelu sa Barakom Obamom ticali su se Srba. „Opstruiranje primene Dejtonskog sporazuma“ bio je razlog da američko Ministarstvo finansija uvede sankcije predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku. On je, kako je objašnjeno, označen kao značajna pretnja suverenitetu i teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine. Nisu zaboravili ni da napomenu da odluka „podvlači posvećenost SAD Dejtonskom sporazumu“.
Nije im Dodik ostao dužan, uzvrativši da ga za opstrukciju Dejtonskog sporazuma optužuju upravo oni koji su ga devastirali. A od popisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 21. novembra 1995. godine, sve do danas brojni su primeri njegovog kršenja, ukazuju sagovornici Sputnjika.
Autor knjige „Istorija Republike Srpske“, istoričar Čedomor Antić je još u Izveštaju o političkim pravima srpskog naroda u regionu iz 2009. godine pobrojao 64 nadležnosti koje je Srpska kao entitet imala po Dejtonskom sporazumu, koja su, međutim, preneta na BiH. Od te 64 nadležnosti samo su tri, kaže on, prenete u skladu sa Aneksom 4 Dejtonskog sporazuma, koji predstavlja njegov Ustav.
Jedna od te tri nadležnosti je ukidanje vojske, ali ni to, kaže on, nije urađeno kako je trebalo jer njeno ukidanje nije pratila puna demilitarizacija BiH već uspostava profesionalne vojske na koju entiteti nemaju uticaj.
On ključnim kršenjem Dejtonskog sporazuma smatra „bonska ovlašćenja“ koja su data visokom predstavniku u BiH. Umesto da bude kontrolor sprovođenja Dejtonskog sporazuma, on je zahvaljujući tim ovlašćenjima, praktično, proizveden u guvernera, smatra Antić.
Visoki predstavnik je „bonska ovlašćenja“ doneta na zasedanju Saveta za sprovođenje mira, decembra 1997. koristio da donosi amandmane na ustave Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, donosi zakone i njihove izmene i dopune, smenjuje izabrane funkcionere i državne službenike i zabranjuje im učešće na izborima, oduzima građanska prava i lična dokumenta bez prava na žalbu. Kao svoje akte donosio je odluke za koje je naređivao da se objave u službenim glasilima. Naravno, sve ono na šta mu Dejtonski sporazum ne daje pravo.
Na taj način je, praktično, ukinuta BiH kao demokratska država tri suverene nacije i dva entiteta, a na osnovu toga je izvedeno na stotine primera kršenja Dejtonskog sporazuma. Do svrgavanja sa vlasti srpskih zvaničnika ili predstavnika, poput predsednika RS Nikole Poplašena, podseća Antić.
Kršenje Dejtonskog sporazuma je i nametanje Vrhovnog suda i čitavog sistema sudstva, takođe, i to što je mimo sporazuma formirano 10 ministarstava umesto tri.
Izvorno, BiH je trebalo da ima samo spoljno predstavljanje, spoljnu trgovinu i centralnu monetarnu politiku. Do 2009. Godine broj ministarstava na nivou BiH porastao je, međutim, na deset, a najavljuju se još dva nova, poljoprivrede i nauke. Entitetima je ostala nadležnost samo u oblasti civilne uprave, zdravstva, obrazovanja, policije, prostornog uređenja…
Mimo Dejtonskog sporazuma osnovan je veliki broj ustanova, institucija, agencija, poput na primer one za lekove. Sedište im je u Sarajevu. Mimo Dejtona je nametnuta i konstitutivnost sva tri naroda i u entitetima, koja se izvorno odnosila samo na BiH. Nametnut je, takođe i neustavan sistem oporezivanja, po kome se sve pare od poreza slivaju u kasu u BiH, iako je o tome trebalo da odluče entiteti.
Posle reforme vojske i ukidanja Vojske RS na red je trebalo da dođe ukidanje entitetske policije, ali je taj proces zaustavljen. Ipak je formirana državna agencija za istrage i zaštitu (SIPA).
Kada je već bilo jasno gde vodi „sporazum oko ustavnog uređenja“ Dodik je još decembra 2008. izjavio da ne prihvata reforme koje znače prebacivanje nadležnosti na Sarajevo. Tada je tvrdio da je na njegovom stolu zahtev za prenos makar još dvadeset nadležnosti, koje je odbio.
Profesor prava u Banjaluci Milan Blagojević smatra da je, osim visokog predstavnika sa ovlašćenjima mimo Dejtonskog sporazuma, ovakvoj situaciji kumovao i Ustavni sud BiH. On je donosio odluke preglasavanjem, tumačeći Dejton po volji trojice inostranih sudija i dvojice iz redova Bošnjaka. I to, napominje on, upravo čini institucija koja je pozvana da štiti taj sporazum, pa i Ustav BiH kao njegov aneks.
Za Blagojevića je jedno od najvažnijih kršenja Dejtonskog sporazuma odluka o konstitutivnosti naroda, prema kojoj svi narodi u BiH moraju biti konstitutivni ne samo u institucijama na nivou BiH, kako je to predviđeno Ustavom BiH, nego i u entitetima.
„A da bi odluka bila izvršena u sve je upregnut visoki predstavnik koji je u suprotnosti od Dejtonskog sporazuma, formirao komisiju koja treba da napiše amandmane na entitetske ustave. Kroz tu odluku, on je u stvari rekao i kako da napišu ustav o konstitutivnosti naroda u entitetima, što je školski primer ustavne patologije“, kaže Blagojević za Sputnjik.
On u eklatantne primere te patologije svrstava i najnoviju odluku Ustavnog suda vezanu za Dan Republike Srpske, 9. januar, koja je, takođe, doneta preglasavanjem, iako u njoj nema ničeg neustavnog. Tumačenje da se u tom datumu ne prepoznaju ostali konstitutivni narodi, on vidi samo kao korak do donošenja toga, s istim obrazloženjem, što bi značilo i gašenje imena Republika Srpska, a time i Republike Srpske.
Po oceni politikologa Velizara Antića, najnovija odluka odlazeće administracije u Vašingtonu je definitivno politička. Na pitanje da li je zbog kršenja Dejtonskog sporazuma stradao iko osim visokih zvaničnika i predstavnika RS, on kaže da koliko je njemu poznato — nije. Podseća da je svojevremeno smenjen ne samo predsednik RS Nikola Poplašen, nego i struktura i garnitura tada vladajuće Srpske demokratske stranke u RS. Svi političari koji su bili u vrhu te stranke, stavljeni su na takve liste, i bilo im je onemogućeno dalje bavljenje politikom.
„Zabrana bavljenja politikom, kada su u pitanju Hrvati i Bošnjaci, bila je samo u slučaju onih koji su bili na optužnicama Haškog suda“, podseća Antić, ali i dodaje da se to sve dešavalo u poratnom periodu kada je Srbe, od međunarodne zajednice označene kao krivce, trebalo „smiriti i umiriti“.
Čedomir Antić pak napominje da kršenje Dejtonskog sporazuma nije bilo neočekivano i podseća na „priznanje“ Ričarda Holbruka da je on bio doživljen kao sredstvo za zaustavljanje rata. Dakle Srbe je, dodaje on, trebalo zavarati na godinu-dve, a onda im nametnuti sve što je bilo predviđeno planovima Bošnjaka i SAD.
Da li je došlo vreme za novo „smirivanje“ Srba koji su se pod Dodikom oteli kontroli? Obamine demokrate su kraj mandata začinile baveći se Srbima, odnosno neposlušnim predsednikom RS. Možda to uradi i nova Trampova administracija vraćajući stvari u „normalno“ stanje.
