Što se na Balkanu sve opasnije i zlohudnije „zvecka oružjem“, briselski visoki predstavnici, komesari i portparoli sve glasnije — ćute.
Što se međunacionalne tenzije između „regionalnih suseda“ sve više raspaljuju, zvaničnici Evropske unije sve hladnije i ležernije posmatraju.
Godinama iz Brisela svima u regionu stižu preporuke, deklaracije, rezolucije, saveti i sugestije kako da se pomirimo, kako da jedni drugima pružimo „evropsku“ ruku i sada kad je ta „operacija“ dogurala do ivice rata, EU činovnici spavaju.
Potpuno nemušta i isprazna bila je poruka Federike Mogerini kada su kosovski Albanci, mimo svakog dogovora, naoružani do zuba dugim cevima nagrnuli na sever Kosova da furioznom ratničkom akcijom zaustave voz koji je iz Beograda krenuo za Kosovsku Mitrovicu. Njena poruka, koju je prenela portparolka Maja Kocijančič, u suštini je značila — sami se dogovorite, mi nemamo ništa sa tim.
A evropski komesar Johanes Han bio je povodom događaja sa vozom groteskan na nivou Grunfa iz čuvenog stripa Alana Forda sa porukom: „Svi oni koji gledaju unazad, ne gledaju unapred“.
Potpuno pasivna, ignorantska i inferiorna pozicija je briselskih birokrata i diplomata kada Priština svesno, namerno i osiono odbija da primeni ono što je prihvatila u dijalogu sa Beogradom i da formira Zajednicu srpskih opština.
Iako je Briselski sporazum bio kruna rada bivše visoke predstavnice Ketrin Ešton, kruna je spala i EU sada udara prutom o sto samo kad naši državnici moraju da primene ono što je dogovoreno.
Te tačke, od „gašenja paralelnih institucija“, preko dodeljivanja pozivnog broja južnoj pokrajini, pa do otimanja Valača i Gazivoda, stalno nam se nameću kao prepreka za „podizanje rampe na putu do Evrope“ i za otvaranje famoznih poglavlja. I tu neće biti kraj.
Nikakvu jasnu i nedvosmislenu reakciju ili bar verbalnu packu nismo čuli iz sedišta EU povodom višemesečnog temeljnog i besprekidnog buđenja fašizma u susednoj nam Hrvatskoj.
Kako je moguće da uglađenim i politički hipersenzitivnim briselskim zvaničnicima nije zasmetalo kada se na mestu srpske golgote — Jasenovcu — pojavila ustaška tabla „Za dom spremni“.
Da li je racionalno objašnjivo da za njih nije bilo grubo gaženje svih evropskih vrednosti kada se predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović javno izvinila jer je jednom detetu poklonila srpsku čokoladicu.
Istovremeno, baš zvanični Zagreb je unutar EU „zadužen“ da Srbiju koči na svakom koraku evropskih integracija i da nas redovno optužuju za svakovrsno anticivilizacijsko ponašanje, pa i za fašizam, kojeg u Srbiji (za razliku od Hrvatske) nije bilo ni u Drugom svetskom ratu, a nema ga ni sada.
Tajac vlada u centrali EU i kada se prilježni kandidati za njihovo članstvo, naši južni susedi Albanci, direktno iz Tirane mešaju u unutrašnje stvari naše zemlje. Nijedan briselski zvaničnik nije procedio ni slovo kada je Edi Rama sa prezirnim cinizmom otvoreno poručio da će Srbi moći na dođu na Kosovo samo kao turisti.
Ali se zato Srbiji svakodnevno nabacuje obaveza da uvede sankcije bratskoj Rusiji ako misli da postane deo evropske porodice naroda.
Nema protesta evropskih „pomiritelja“ ni što Sarajevo mirno i bez reakcije sluša kako bivši general nekadašnje armije BiH bukvalno poziva na naoružavanje i mobilizaciju bošnjačke omladine radi odbrane Bosne.
Primera je na pretek i biće ih još.
U redu, možda su za evropsku perspektivu važni veličina i oblik jabuka i krompira koje ćemo da proizvodimo. Verovatno je bitno za budućnost Evrope da homoseksualci jednom godišnje prošetaju balkanskim prestonicama. Hajde dobro, nije nevažno ni kako će srpski seljak da peče rakiju, ni šta će da jedu naše svinje.
Ali morala bi i ovako poljuljana EU da pamti: kada se jednom na Balkanu upali fitilj ratnog zla, njega je teško ugasiti. Kada se ovde raspire nacionalistički duhovi oni se mnogo teško vraćaju u bocu.
Sada sve liči na onu — „Balkan gori, a Brisel se češlja“.
