„Volim da sam na bini, volim to što radim, volim da budem opuštena. Nikad nemam tremu, samo izađem i u sat i po vremena potpuno se izgubim u divnom osećanju da sam tu, sa mojim bendom, i da sviramo. Osetim veliku slobodu, to je zaista mojih 90 minuta“, rekla je večeras za Sputnjik Ana Popović, svetska džez bluz muzičarka, neposredno pred izlazak na koncert koji će obeležiti muzički deo festivala Kustendorf.
Ova, po mnogima najbolja svetska muzičarka u svom fahu, otkriva nam da nema pripremljen redosled pesama, da ih pušta da idu u različitim pravcima, i da zbog toga nijedan njen koncert nije isti.
„Prošlo je vreme kad sam mislila šta ću i koje ću skale da odsviram. Prošlo je vreme kada sam imitirala druge. Sada sviram samo Anu Popović“.
Otkriva nam i da je upravo saznala da je nominovana za najveću američku bluz nagradu „American Blues Awards“.
„To je moja šesta nominacija. Svi koji su nominovani su Amerikanci i velika je čast biti među njima. Mnogo je fantastičnih umetnika, i među onima koji prate tradiciju, ali i drugima koji, kao ja, vole da eksperimentišu sa zvukom, izrazom, stilovima“.
Na pitanje kada je znala da će njen izbor biti bluz, budući da dolazi iz zemlje čija je muzička tradicija drugačija, Ana kaže da je sve počelo veoma rano.
„Ja sam odrastala uz bluz, soul, ta se muzika uvek slušala u našoj kući. Već sa pet šest godina sam je pevala, iako nisam razumela to o čemu pevam. Otac nas je okupljao oko gitare, uvek smo, umesto televizora sedeli i uz gitaru pevali bluz. Tako da mi je taj zvuk oduvek bio blizak. Kada sam počela da sviram u Americi, potvrdilo mi se sve to, osetila sam na festivalima da mi publika koja me sluša postaje bliska. Pre pet godina sam se i preselila u Ameriku i to se nije promenilo. To mi je zaista druga kuća“, seća se Ana.
Piatali smo je i koliko je Amerika bila nedostižna mladoj devojci koja je sa 18 godina počinjala da svira, najpre u beogradskim klubovima „Voks“ i „Sen Džejms“.
„Gitaru sam počela da sviram sa 12, 13 godina, sola mnogo kasnije, tek pred grupu ’Haš‘, kada sam već imala 18 godina. Vežbala sam tako što sam uzimala ploče mladih umetnika, slušala i maštala kako bi trebalo da ih stignem. A prve svirke…“, rekla je ona.
Kako kaže, nije bilo lako „nama klincima da dobijemo da sviramo koncert, pogotovo devojci koja svira gitaru.
„Trebalo je neko vreme da nas prihvate. I kad se to desilo, nastavili smo ka Evropi. Ka Amsterdamu, gde je takođe bilo neko ustaljeno holandsko društvo i niko nije čekao neku Srpkinju da dođe i svira. Ali, eto, prihvatili su me. Tako je bilo i sa Amerikancima. Sa svim tim muzičarima čije sam ploče slušala, poput Lenga i Šeperda, sada sviram“, naglasila je Popovićeva.
Odgovarajući na pitanje šta želi da postigne svojom muzikom, Popovićeva odgovara da voli da ostavi svoj pečat, jer je, kako kaže, veoma bitno da muzika ne bude kopija.
„Ja nisam Amerikanka, volim da istaknem odakle dolazim i da to što radim nije američki bluz. Osim toga, ja sam žena koja svira gitaru, nema nas mnogo, želim da pružim podršku svim ženama koje bi htele to isto da urade. Hoću da znaju da nije neophodno da budeš rođen u Americi, nije neophodno da si muškarac, ako hoćeš da sviraš gitaru. Važno je da veruješ u to što radiš“, ponosno ističe ona.
Ana podvlači da je veoma bitno da muzika ne bude kopija, kao što je važno da čovek veruje u to što radi.
