King, koji će zauvek biti vezan sa Gibsonovom gitarom koju je nazvao Lusil, preminuo je u Las Vegasu, prenosi list pozivajući se na njegovog advokata.
Rođen na plantaži nadničara, King je nadživeo sve svoje bluz kolege — velikane Madija Votersa, Hauling Vulfa, Džimija Rida, Lajtnin Hopkinsa i Džona Li Hukera i video kako muzika rođena na poljima pamuka Juga stiže do nove publike.
„Biti bluz pevač je kao da ste dva puta crnac“, napisao je King u svojoj autobiografiji „Blues all around me“ aludirajući na nedostatak poštovanja bluza u odnosu na rok ili džez. „Dok se građanski pokret borio za poštovanje crnaca, ja sam osećao da se borim za poštovanje bluza“.
Na „Roling stounovoj“ listi 100 najboljih gitarista svih vremena, King se našao na trećem mestu, posle Džimija Hendriksa i Dvejna Olmana.
Roker Brajan Adams je na Tviteru naveo da je King bio „jedan od najboljih bluz gitarista ikada, možda i najbolji. Mogao je da uradi više sa jednom notom od bilo koga drugog“.
RIP BB King, one of the best blues guitarists ever, maybe the best. He could do more on one note than anyone. #respect
— Bryan Adams (@bryanadams) May 15, 2015
U sličnom stilu je i tvit Lenija Kravica:
„Bi-Bi, svako je mogao da odsvira hiljadu nota i da opet ne kaže ono što si ti mogao u jednoj“.
BB, anyone could play a thousand notes and never say what you said in one. #RIP #BBKing pic.twitter.com/YvZYH8hyJE
— Lenny Kravitz (@LennyKravitz) May 15, 2015
Pošta i izrazi saučešća stigli su i od repera Snup Doga, frontmena grupe „Kiš“ Džina Simonsa, bivšeg Bitlsa Ringo Stara i američkog kantri pevača Breda Pejslija.
Rođen kao Rajli B. King 16. septembra 1925. u Ita Beni u Misisipiju, King je kao dečak počeo da svira gitaru i pevao je u crkvenim horovima.
Posle službe u Drugom svetskom ratu, King je pevao na ulici da bi zaradio novac. Stopom je stigao u Memfis 1947. gde je svirao sa rođakom, bluz gitaristom Buka Vajtom.
Tokom 1940-ih i 1950-ih obilazio je crnačke barove i plesne dvorane da bi 1970. predvodio bluz šou u njujorškom Karnegi holu a 1990-ih snimao sa Kleptonom ili bendom „Ju tu“.
Imao je dubok glas i iako je imao, kako ih je zvao, „glupe prste“, momentalno prepoznatljiv gitarski zvuk.
Njegov jedinstveni stil okidanja gitarskih žica sa podrhtavajućim vibratom leve šake koji je nazivao „leptir“, oblikovao je rani rok i uticao na niz belih rok gitarista, uključujući Džefa Beka i Boni Reit.
Postao je zvezda ritam i bluz lista sa numerama: „3 O‘clock“, „Please, Love Me“, „Every Day I Have the Blues“, „Sweet Little Angel“, a jedan od najvećih je „Lucille“.
Na vrhuncu snage, imao je 300 nastupa godišnje i svirao je po celom svetu, uključujući i Sovjetski Savez i Kinu.
Na turneje je išao i kada je zašao u osamdesete.
Osvojio je 15 Gremija, počev od 1970. i hita „The Thrill is Gone“. Dobio je i Gremija za životno delo 1987. Član je Rokenrol Dvorane slavnih i dobitnik Nacionalne medalje za umetnost 1990, kao i nagrade Kenedi centra.