Ivana Dimić je rođena 30. jula 1957. godine u Beogradu, gde je 1982. godine diplomirala dramaturgiju na FDU.
Paralelno je apsolvirala na odseku Opšte književnosti sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu. Završila je postdiplomske studije na CEU (Evropski univerzitetski centar) u Nansiju, u Francuskoj, na odseku Civilizacija 1984/85. godine.
U finalu izbora za NIN-ovu nagradu našlo se još troje pisaca — Vladan Matijević za roman „Susret pod neobičnim okolnostima“ (Laguna), Vladimir Tabašević sa naslovom „Pa kao“ (Laguna) i Vladislav Bajac sa romanom „Hronika sumnje“ (Geopoetika).
Žiri NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman godine radio je u sastavu: Tamara Krstić, Jasmina Vrbavac, Zoran Paunović, Mihajlo Pantić i Božo Koprivica (predsednik).
NIN-ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine, a prošle godine nagrađen je Dragan Velikić za delo „Islednik“.
Imala sam vremena da sve skockam kako mi se dopada
Forma mog romana je zanimljiva i nesvakidašnja, budući da je to jedan mozaik napravljen od dijaloške forme koja se smenjuje sa proznim okvirom, kazala je Ivana Dimić.
Dodala je da je uživala pišući knjigu u penziji bez rokova i opterećenja.
„Imala sam vremena da sve skockam kako mi se dopada. Dijaloška forma u knjizi se tiče banalnog življenja, a prozni deo pripada metafizici u kojoj se razmatraju samoća, ljubav, smrt, bolesti… Od početka do kraja knjige prisustvujemo razapinjanju glavne junakinje na krst koji se pravi od banalne svakodnevice i njenog unutrašnjeg promišljanja šta joj se sve događa“, izjavila je Dimićeva za Tanjug.
Roman, dodala je, govori o demenciji majke koja umire i ćerke koja sve to proživljava sa njom.
„Vrlo jednostavna priča koja traje kroz fragmente. Kao ljudskom biću i piscu meni je stalo da takvu priču završim tako da ljubav pobedi smrt. Forma romana je jako zanimljiva i verujem da je to pre svega isprovociralo žiri da mojoj knjizi dodeli tako vrednu nagradu“, kazala je Dimićeva.
Navodi da je za nju rad u pozorištu na mestu dramaturga bio primarna profesija.
„U pozorištu sam zarađivala za život, ali sam iz senke objavljivala prozna dela na svakih pet-šest godina. Objavila sam šest knjiga do sada i sve su imale dobre kritike. To je prouzrokovano činjenicom da nisam morala da živim od književnosti već sam imala vremena i prostora da tešem svaku rečenicu i da se bavim stilom. Kada živite od različitog pisanja četrdeset godina, onda vam ništa nije teško“, kazala je Dimićeva.
Arzamas je, inače, mesto u Rusiji koje je Staljin pretvorio u grad za naučnike, objašnjava Dimićeva.
„Tamo su naučnici pravili atomsku bombu. To sam saznala naknadno. Ime romanu dala sam po jednoj knjizi koja se na teorijski način bavi delom Lava Tolstoja. Arzamas je toponim za grad u koji je otišao Tolstoj i gde mu je smrt na uvo šapnula ’To se ti mene plašiš‘. U toj knjizi piše ’Sreća i smrt to je arzamaški užas‘. Priča o bolesti smrti je arzamaški užas u kojem se nalaze majka i ćerka, junakinje mog romana“, objašnjava Dimićeva.
