„Da je u Srbiji bila sprovedena lustracija, za koju se Liga socijaldemokrata Vojvodine najdoslednije zalagala, danas ne bismo došli u situaciju da nas Miloševićevi portparoli zločina ponovo svađaju sa susedima i huškaju na nove sukobe“, karakteristična je reakcija predsednika LSV Nenada Čanka na stav šefa srpske diplomatije Ivice Dačića o politici koju zemlje regiona vode prema Srbiji i najavu neke vrste reciprociteta prema njima.
„Srbija će igrati konstruktivnu ulogu u rešavanju problema u regionu, ali bi mogla da glasa protiv interesa susednih zemalja koje nisu podržale Srbiju u za nju važnim pitanjima, kao što su priznanje Kosova ili njegovo članstvo u Unesku“, precizirao je Dačić.
Čanak je Dačića nazvao „modernim kvislingom“, a Dačić mu istom merom odgovorio, pokazujući da je ozbiljan prema pitanju reciprociteta u odnosima. Takođe, ni lider LDP Čedomir Jovanović kao da ne propušta nijednu priliku da udari „packu“ zvaničnicima Srbije koji nisu spremni samo da klimaju glavom na zahteve i ucene suseda.
Na stranu stranačka prepucavanja i načini borbe na političkom tržištu, ali je pitanje gde je granica opozicionog i međustranačkog reagovanja, i kada takvo činjenje ulazi u polje ugrožavanja državotvorne politike?
Gubitnička priča iz prošlosti?
Prema mišljenju analitičara Aleksandra Pavića, postoji dogma koja je na političkoj sceni prisutna od početka raspada Jugoslavije.
Čanak je, ističe on, relikt unipolarnog sveta i živi u prošlosti prema kojoj Srbi moraju da budu krivi za sve i gde je jedini recept mira da svi drugi imaju pravo da traže i ostvaruju svoja prava, samo Srbi nemaju.
„Srbi ne smeju da zamere drugima kad oni imaju svoje maksimalističke zahteve, a s druge strane Srbi ne treba da imaju nikakve zahteve koji su legitimni, već treba da se pomire sa time da oni jednostavno treba da ćute da bi bilo mira u kući“, podvlači Pavić.
Pri takvoj vrsti dogme, sugeriše on, sve što razruši tu konstrukciju je okarakterisano kao ratnohuškačko.
„Znači, nema Srbija pravo da ima svoje interese, zato što je to destabilizujuće. A zašto je destabilizujuće, pa zato što to smeta svim srpskim neprijateljima“, oštar je Pavić.
Čankova naracija je, konstatuje sagovornik Sputnjika, titoistička, jugoslovenska priča, koja je potpuno prevaziđena i ogleda se u tome kolika je podrška Čanku u biračkom telu.
Stara priča decenijskih suparnika?
Jedan od načina opozicionog delovanja, kako za Sputnjik konstatuje sociolog Vladimir Vuletić, jeste kontriranje svemu onome što uradi vlast.
Međutim, sugeriše on, u ovom slučaju nije u pitanju takva vrsta opozicionog delovanja, već je reč o ozbiljnijem problemu koji se tiče definisanja šta je državotvorna politika Srbije.
U tom smislu, dodaje, postoji razlika, i ta razlika nije od juče, među političkim strankama u Srbiji.
„Nije slučajno da su upravo s jedne strane ministar spoljnih poslova Dačić i sa druge strane Čedomir Jovanović i Nenad Čanak. To na koji način Srbija treba da se ponaša u regionu i kakva joj je generalno pozicija zavisi od toga na koju se, da tako kažem, svetsku silu oslanja ili koju svetsku silu svaki od ovih političara vidi kao nekoga ko bi trebalo da u regionu ima odlučujuću reč“, konkretizuje Vuletić.
Ono o čemu govori Dačić, a pogotovu ne ono o čemu govore Jovanović i Čanak, prema Vuletićevom mišljenju nije nešto što je definicija državne politike Srbije.
„Državna politika Srbije je dosta jasno definisana, iako mnogima nije po volji zato što deluje neodređeno, ali deluje neodređeno pre svega ako se posmatra iz jedne od perspektiva, bilo zapadne, bilo ruske. A kad se posmatra baš iz perspektive Srbije, koja je nekako sticajem okolnosti i sticajem prilika na klackalici, onda deluje jasno“, precizira Vladimir Vuletić.
Dačić s jedne strane, i Jovanović i Čanak s druge strane, kako sugeriše Vuletić, predstavljaju komponente različitih vizija koje bi, da se samo oni pitaju, bile mnogo čistije, ali je pitanje da li bi Srbija od toga imala mnogo koristi.
