Prezasićeno. Ponuda (potencijalnih) kandidata na predstojećim prolećnim predsedničkim izborima sve je veća. Narativ o jedinstvu — pre svega opozicije, ali i vlasti — sve je češći. Međutim, sveukupno je nezačinjeno. Nedostaju konkretne programske ponude.
Čudno pišu reč — jedinstvo
U, nazovimo je, nacionalnoj, desnoj opoziciji već se kao kandidati kristališu Vojislav Šešelj (SRS), Boško Obradović (Dveri), Aleksandar Popović (DSS), Milan Stamatović (SNP). Kod, nazovimo je, proevropske opozicije konstantni vapaji za jedinstvenim kandidatom za sada se završavaju jedino konkretnim Sašom Jankovićem. Ali ni njega nije podržao ceo taj blok. Vuk Jeremić zvanično još nije kandidat, ali ako bude, biće u korpusu opozicionih, i kačiće kako nacionalni, tako i proevropski deo birača. Dakle, sve samo ne jedinstvo.
Vlast još nema svog kandidata. Rasim Ljajić je još onomad, tik posle parlamentarnih izbora, najavio kandidaturu i na toj najavi je ostalo. Ivića Dačić se ne izjašnjava i, njemu svojstveno, čeka. Dok je najveća nepoznanica ko će biti kandidat SNS-a, pošto je dosadašnji predsednik Tomislav Nikolić odgodio odluku o kandidaturi do Sretenja, stranka zvanično ne izlazi sa imenom kandidata, dok pojedini njeni funkcioneri smatraju da bi lider te partije Aleksandar Vučić bio najbolji kandidat.
Jedino je priča nepresušna
I tako svakodnevno bivamo zasuti obiljem vesti o kandidatima, potencijalnim kandidatima, parolama kontra i pro vlasti… Razglaba se naveliko ko bi koga, kako i kad podržao, ali nema esencije. Najmanji zajednički sadržalac kod opozicije je (samo to) što su protiv vlasti. Vlast pak, napomenusmo, još čeka taj najmanji zajednički sadržalac. Za to vreme, sa obe strane izostaju ponude rešenja.
O programima, kako za Sputnjik kaže profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković, počne da se priča tek kad se identifikuje relativno uži krug kandidata. Takođe, smatra Stojiljković, manjak programske ponude jeste i zbog toga što krug ovlašćenja predsednika Republike nije takav da ima neke značajne ingerencije u operativnoj politici i do sad je, kako kaže, s pravom bilo kritikovano to što u predsedničkoj kampanji kandidati pričaju o stvarima kojima se uopšte neće baviti.
„Ovde se i ne radi mnogo o programskim razlikama, jer nam je politički prostor sa evropeizacijom SNS-a, dela nekadašnjih radikala, sužen. Dominantna je, i u opoziciji, i u vlasti, struja koja se formalno izjašnjava za evropske integracije, šta god to danas značilo. I tu nema nekih velikih razlika“, dodaje Stojiljković za Sputnjik.
Izbor je mnogo veći od predsednika
Tačno je da ustavna ovlašćenja predsednika Srbije nisu preterano velika. On se ne bavi „životnim“ temama, ali isto tako ima, na primer, pravo vraćanja zakona Parlamentu, ali i veliki legitimitet koji može da crpi iz neposrednog izbora.
Svakako važna činjenica jeste i to što je doskorašnja srpska politička praksa pokazala da izbor predsednika nije bio samo biranje nekoga ko će komandovati vojskom i predstavljati jedinstvo države, već je taj izbor vukao sa sobom i neke druge promene. Često radikalne. I kao prema pravilu čitavih nivoa vlasti.
Zato ne bi trebalo da je nebitno šta taj kandidat za predsednika vidi kao suštinske probleme društva, šta je to što bi prema njegovom političkom stanovištu trebalo unaprediti, šta zameniti, koja rešenja nuditi.
Upravljanje umesto vladanja
Ni od jednog potencijalnog kandidata do sad nismo čuli šta bi on, da je u poziciji, uradio da se ne desi da, na primer, posle prvog snega bude blokirana važna saobraćajnica. Nismo čuli kako će i na koji način ukinuti čekanje u redovima koja decenijama u Srbiji predstavlja jedinu „instituciju“ koja „ne da na sebe“.
Kad će, nasumično pominjemo višedecenijske probleme, prestati lečenje dece SMS porukama. Kad će prestati loša praksa da oni koji godinama plaćaju zdravstveno osiguranje, moraju prvo da „rode“ evre za doktora, pa tek onda da se leče. Znamo, ništa od toga nisu predsednička ovlašćenja, ali građani očekuju ideje i predloge za ono što ih tišti.
Opoziciji, koja je rasparčanija od broja potencijalnih ličnosti, koje iz tog korpusa figuriraju kao kandidati, boljitak bi pre donela konkretna programska ponuda od parola o jedinstvu koje je sve samo to nije. Vlastima pak kod onih birača koji im nisu skloni ili su možda njome razočarani, takođe bi pre pomogla nova konkretna rešenja od poruka tipa „oni drugi su lošiji“.
Srbi hoće vođu. Vole lidera. Takav je nivo političke kulture i tako su naučeni, ali i navikli. No, isti ti birači hoće i upravljanje umesto vladanja. Vape za rešenjima.
