Kada albanski separatisti uz blagonaklonost Zapada spreče predsednika Srbije Tomislava Nikolića da uđe u južnu srpsku pokrajinu i zapali badnjak sa našim sunarodnicima, to nije šamar vlastima. To je šamar državi.
Kada francuske pravosudne vlasti oklevaju da izruče ratnog zločinca Ramuša Haradinaja našoj zemlji, uprkos tonama dokaza o njegovim terorističkim zlodelima, to nije potcenjivanje srpskog tužilaštva i našeg pravosudnog sistema. To je potcenjivanje Srbije.
Kada Bakir Izetbegović osiono odbija da dozvoli Trećem pešadijskom puku Vojske BiH da učestvuje na paradi povodom Dana Republike Srpske, to nije osveta Miloradu Dodiku. To je osveta srpskom narodu.
Kada se u samo jednoj predbožićnoj nedelji „sabiju“ svi ti događaji, to ne može da bude puki splet okolnosti na trusnoj balkanskoj vetrometini.
Zato sve to mora da se posmatra izvan srpskog međustranačkog brloga, u kojem više ne postoje nikakva fer plej pravila, niti elementarni višestranački kodeksi.
Ali, nažalost, u našoj brutalnoj partijskoj areni, više se ništa ne posmatra iznad nezajažljive potrebe partijskih apartčika da svakoga dana za sebe prigrabe bar jedan novi politički poen. Nažalost, domaći akteri na stranačkoj lepezi prvo o čemu razmišljaju jeste kako se najbolje prestrojiti pred predstojeće izbore, umesto kako zaštiti državu. A tako razmišljaju i delovi vlasti i opozicije.
Po prirodi stvari, zdrav državnički rezon nalaže da sve političke partije, bez obzira da li su deo vladajuće većine ili ne, javno i jako osude primitivnu odluku Prištine da ne dozvoli našem šefu države da uđe na Kosovo i Metohiju. Da su to glasno i jasno učinili, samo bi dobili podršku građana u danima Božićne tolerancije. Ali, uskopartijske sujete su očigledno jače od elementarnog državotvornog osećaja.
Po prirodi stvari, svi lideri srpskih stranaka trebalo je jednoglasno i jasno da zatraže od Pariza da terorističkog „heroja“ Oslobodilačke vojske Kosova odmah i bez odlaganja preda našim pravosudnim organima. To bi bio pokazatelj da su svim strankama na prvom mestu istina i državni interes, a ne banalno i politikantsko kalkulisanje.
Da imamo zdrav i jak višepartizam, sve naše stranke, koje bar deklarativno imaju predznak nacionalnog i patriotskog, osudile bi javno Izetbegovićevo bespotrebno inaćenje i zatražile da se Dan Republike Srpske obeleži onako kako su to i građani RS gotovo jednoglasno odlučili na referendumu.
Šta je poenta?
Ne može se politička strategija graditi isključivo na nepomirljivom antagonizmu između vlasti i opozicije. U redu, svađajte se u Parlamentu. Prepucavajte se saopštenjima. Svirajte gitaru u skupštinskom holu. Isključujte jedni drugima mikrofone, prelepljujte plakate. I sve vas to čeka u predizbornoj kampanji koja samo što nije počela. Imaćete povoda, vremena, pa i priliku da ispucate ceo arsenal tih dnevnopolitičkih petardi.
Ali, kad je u pitanju zaštita Srbije, građane uopšte ne zanimaju vaša trvenja i trivijalne bitke. Građani očekuju da svi stanete pod jedan jarbol kad neko pokušava da ponizi i ugrozi državu.
Svako ko nema širinu i svest da je to prvi postulat političkog delovanja, ili je nedorastao za ozbiljnu politiku ili deluje u službi onih koji svakodnevno rade na slabljenju i ponižavanju naše zemlje.
U ovom tekstu, nećemo se baviti nevladinim sektorom i delom intelektualne elite koji koriste svaku priliku da podele packe Beogradu zbog tobožnje huškačke retorike i narušavanja regionalnog mira, a spavaju zimskim snom kada se nasrće na elementarna i univerzalna prava Srbije.
Oni su već odavno „pročitani“.
