Ima li leka za srpske podele i zašto je borba „Prve“ i „Druge“ Srbije, kako se izrazila majka ove potonje Latinka Perović, „borba na život i smrt“? Profesor Filološkog fakulteta, filozof i predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog dr Milo Lompar objašnjava te podele nasleđem srpskih komunista, koje je preuzela građanska Srbija, ali i spoljnim faktorom. Lomparu su nedavno objavljene dve knjige, „Polihistorska istraživanja“ i „Pohvala nesavremenosti“, ali je najpoznatiji po delu „Duh samoporicanja“, koje je doživelo šest izdanja, posebno kritikovanom od predstavnika „Druge Srbije“. Ta knjiga, kaže on za Sputnjik, pokazuje kontinuitet ponašanja od komunističkog do globalističkog poretka, a to vrlo često zadire u njihove lične biografije.
„Tu je važnije što se ja temeljno suprotstavljam mantri koja je ovde nametnuta kao obrazac, a to je da je za raspad bivše Jugoslavije kriv Slobodan Milošević, u prvoj rečenici, onda se to u drugoj rečenici prevodi u srpski nacionalizam, da bi na kraju u trećoj rečenici bila kriva celokupna srpska tradicija kao anahrona. To je već temeljni sukob. Ja smatram da je raspad bivše Jugoslavije vezan za međuzavisnost činilaca, a prvi je titoističko nasleđe koje je utemeljeno na pojmu srpske krivice i na ideji velikosrpske hegemonije. Drugi činilac je spoljnopolitički pad Berlinskog zida, koji je označio dominaciju Zapada i to je bilo nešto što je uslovilo događaje u bivšoj Jugoslaviji. Nemačka i Vatikan su promptno priznali Sloveniju i Hrvatsku, a SAD su, o čemu piše Žoze Kutiljero u memoarima, direktno opstruirale Lisabonski sporazum, koji je već potpisan, a koji bi sprečio rat u BiH. I treći momenat jeste udeo samih činilaca odlučivanja u državi koja se raspala. Ne izuzimam od odgovornosti ni Miloševića, ali odbijam da odgovornost svedem na njega. Smatram da je to redukcija i obnavljanje pojma srpske krivice sa novim ideološkim predznakom. Sada postoji vrlo snažna tendencija da se okameni to propagandno poistovećivanje Miloševića sa Hitlerom, da se nametne model denacifikacije Nemačke i da se sprovodi kompletna ideologizacija i nasilje nad celinom društva, što radi konglomerat nevladinih organizacija i određenih činilaca. I to je nešto čemu se ja suprotstavljam.
Kako se može govoriti o paraleli između Miloševićevog režima i nacističke Nemačke kad ste ovde sve vreme imali institucionalnu opoziciju?! Činjenice demantuju tu propagandnu mantru koja se nameće, jer iz nje treba izvući opravdanje današnjeg kolonijalnog položaja ne samo naše države, nego i našeg naroda. Jer titoistička Jugoslavije se raspala kroz borbu za teritorije koja je završila u ovoj fazi svoj lik i sad se prelazi na borbu za interpretaciju.“
Kada su počela ta razilaženja u Srbiji? I odakle ta ogorčena sučeljavanja?
— Podsetiću da je Marko Nikezić, koji je bio predsednik srpske Komunističke partije kad je Latinka Perović bila njen sekretar 1972. godine, rekao da je jedino pitanje sve četiri godine njegovog upravljanja bila borba sa srpskim nacionalizmom, jednostavno rečeno, citiram ga, reč je o tome ko će koga. To je dramatično nasleđe srpskih komunista. Devedesetih godina njihova istorijska odgovornost je isplivala, videlo se da je taj period od 1945. do 1990. godine potpuni bankrot srpske nacionalne i državne ideje, da je srpski narod vraćen praktično u predbalkansko stanje. To je pitanje lične i ideološke odgovornosti, ona ide vrlo duboko. Sa druge strane, imate važan udeo spoljnih činilaca. Da biste kontrolisali srpske nacionalne interese i prava morate upravljati vlašću u Beogradu. Ukoliko ne upravljate vlašću u Beogradu, problem nastaje na raznim tačkama Balkana. A vlašću u Beogradu najlakše je upravljati ukoliko ta vlast ima velikog antagonistu unutar samog srpskog društva. Ukoliko bi se dogodila neka rezultanta zajedničkog dejstva, onda bi cena srpskih interesa bila veća, a stranom činiocu je uvek u interesu da cena srpskih interesa bude manja. I otud se sprovodi permanentna borba unutar samog društvenog poretka. Kad je reč o novijem vremenu, mislim da je ključno, barem za mene lično, pošto sam ja bio protiv Miloševićevog režima — on je za mene bio i ostao jedan autoritarni režim — što je ponašanje posle 5. oktobra umnogome rehabilitovalo mnogo od onoga na šta je taj režim upućivao. Pokazalo se da predstavnici tzv. građanske Srbije ne žele da promene totalitarni način upravljanja društvom, već žele da oni budu ti koji ga sprovode. Oni jednostavno ne žele da čuju ono što im o nacionalnim pravima i interesima Srba i Srbije govore ljudi koji misle takođe demokratski i liberalno, ali u pogledu nacionalnih svojstava drukčije od njih. Oni to neće da čuju jer imaju jednostavnu mantru da je svaka nacionalna orijentacija nacionalizam. A to empirijski nije tačno: imate nacionalne liberale, nacionalne demokrate i to svuda. Posle 5. oktobra nisu pokazali volju da uvaže realne činjenice, nego su insistirali na apsolutnoj krivici Srbije i srpskog naroda za raspad Jugoslavije.
Ima jedna interesantna paralela koja se nameće. U diskusijama ruske blogosfere često se mogu naći ocene da su nekadašnji boljševici po stavovima bliži liberalima, a nekadašnji beli patriotama. A Vi ste, recimo, u Vašoj knjizi pomenuli da Latinka Perović kao sekretar CK SK Srbije nije reagovala na progon poznatog filozofa Mihajla Đurića. Da li se taj skok od zagriženih komunista u liberalnu ideologiju može objasniti ideološkom isključivošću tih ljudi?
— Kao što nije adekvatno poređenje sa Nemačkom, tako ne možemo do kraja porediti iskustvo komunizma kod nas u Srbiji, odnosno Jugoslaviji, sa Rusijom. Kod nas ste imali poredak koji je specifična varijanta komunizma, titoizam. Nekoliko puta sam rekao da se titoizam može najkraće definisati kao antirusko ponašanje u spoljnoj i antisrpsko u unutrašnjoj politici. Imali ste jedan otklon od sovjetskog modela i veoma snažan upliv američkog, odnosno zapadnog uticaja. I taj upliv nije bio karakterističan samo za Titov poredak, već — to pokazuje britanska istoričarka Frensis Saunders — i za kompletnu Zapadnu Evropu. Ključno nastojanje je bilo vezano za to da se kontroliše, kako su govorili Amerikanci, nekomunistička levica. Osnivač nevladinih organizacija je bio prvi šef CIA Alan Dals. Imate jedan sistem gde se u stvari polako unutar levičarskih ideja baštini jedno specifično kretanje zapadnog, odnosno američkog uticaja. To znači da se ideološka priča vezana za komunizam kao ideološki pokret polako stapa sa kulturnopolitičkom, geopolitičkom pričom, a to je podela na zapadni, odnosno ruski uticaj. I da te dve priče počinju da srastaju.
A kod nas?
— Kao što su se srpski komunisti uvek borili protiv srpskog nacionalizma, a po mom shvatanju bavili su se negacijom srpskih nacionalnih i drugih prava, tako u ovom novom rasporedu sila, posle pada Berlinskog zida, u kojem je Srbija označena kao tačka krivice, odnosno prostor koji treba na neki način potčiniti, ta ista argumentacija je funkcionisala sa drugim predznakom. Dakle, usvojena je ideologija Kominterne, a onda je posle pada Berlinskog zida Kominterna preselila svoje mesto, pa nije više u Moskvi, nego u Vašingtonu ili Berlinu. Ono što negiraju otkriva kontinuitet njihovog podudaranja, jer sedamdesetih su se zalagali za komunizam, a devedesetih za liberalizam, ali ispod toga je pravac bio isti. A kako možete da se zalaže za liberalizam, a da ste protiv delanja Slobodana Jovanovića?! Kako možete da se zalažete za liberalizam, a da glavni tumači liberalizma budu ljudi koji su nekad bili partijski sekretari, a da oni koji nisu adekvatni da tumače liberalizam budu ljudi poput Koste Čavoškog, koji je napisao knjigu o Karlu Poperu 1975. godine?! A svi ti kritičari Miloševića devedesetih, danas su se našli u jako dobrim odnosima sa onima koji su tu politiku devedesetih sprovodili, oni su danas na vlasti i oni sa njima nemaju nijedan geostrateški problem. Oni imaju problem unutrašnjeg uređenja, oni bi hteli da oni budu na vlasti, a ne postojeća vlast. Ali kad postojeća vlast naruši Ustav Briselskim sporazumom, to nema nikakvu kritiku, zato što je to u saglasnosti sa nalozima spoljnih sila. Sa kim danas imaju spor? Isključivo sa nacionalnim liberalima, mi smo u izvesnom smislu jedini koji su ostali na braniku i nacionalnih, i građanskih prava.
Vi ste evroskeptik?
— Smatram da je najprikladnija politika koju sam nazvao politika srpskog stanovišta, pa i u odnosima sa EU. Znam da male zemlje moraju da se priklanjaju realnostima života u kojem se nalaze, ali u isto vreme smatram da moraju na neki način da vode računa o svojim interesima. Dakle, jesam protiv EU, ovakve kakva ona jeste, naročito prema nama, duboko nepravedna, duboko diskriminatorska, ali u principu smatram da prema njoj treba imati odnos koji je Masarik definisao, a to je odnos koji karakteriše pasivan otpor.
Kažete, Srbima pokušavaju da nametnu žig krivice, kažete treba zaštititi nacionalni identitet. Da li vidite neku političku snagu koja bi to bila u stanju?
— Već sam rekao da je potiskivanje, pa u izvesnom smislu, javni linč politike Vojislava Koštunice, tog trećeg puta, nešto što odgovara najboljim interesima spoljnih činilaca. Jedina alternativna politika koja je ponuđena bila je vezana za politiku Koštuničine stranke. Bila je slaba i sa određenim strukturnim manama dok danas stranke koje pokušavaju da reafirmišu takvu vrstu politike rade u mnogo težim uslovima i ostaje nam da vidimo da li će one uspeti da obnove tu vrstu mišljenja, delanja i osećanja u našem javnom prostoru. Ja sam na poslednjim izborima podržao koaliciju patriotskog bloka DSS i Dveri, ali pošto ja nisam politički činilac, smatram da intelektualci uvek podržavaju orijentaciju, a ne treba da podržavaju ličnosti, jer ličnosti mogu da promene svoju politiku. Nemam ništa protiv da ovde postoje ljudi koji ovde utemeljuju globalistički pogled na svet, ali sam protiv da oni budu unapred favorizovani. Oni treba da imaju isto prostora kao i drugi i koliko dobiju u biračkom telu, toliko treba da dobiju u javnosti i to je život u balansu. Sav problem je u tome što bi cela naša globalistička inteligencija pri ravnopravnim uslovima morala da pređe u opoziciju, a oni to ne žele — oni žele da sa manjinskom podrškom drže što više javnog prostora. Zato su potrebne mere manipulacije, mere pritiska ili mere žigosanja ljudi koji se tome protive zato što na taj način pokazujete drugim ljudima šta bi ih moglo zadesiti.
Kada bi Vas pitali iz Vlade ili SANU šta preduzeti da se zaštiti srpski nacionalni identitet, šta biste predložili?
— Negde ga možete zaštititi na državnom nivou, akcijama države, negde država zbog okolnosti u kojima se nalazi ne može da deluje i tu svoje dejstvo može da prenese na institucije. Prioritetno je da Srbi u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori, pa i u Hrvatskoj, kojih je mnogo manje, imaju jednu vrstu saobrazne kulture i saobraznog gledanja na stvari sa maticom državom. Ali negde država to ne može, ali mogu institucije. Matica srpska jeste upravo jedna takva institucija. A kao treći predlog — ima stvari koje ni institucije ne mogu da urade, ali mogu pojedinci. Prema tome, diferencirana politika, pod uslovom da postoji jedan sporazum šta je to što bi trebalo da se uradi. Neophodno je voditi integralističku srpsku kulturnu politiku, dakle sprečavati da se srpski nacionalni identitet rastvara po pokrajinskim ili po političkim kriterijumima. Evo sad je izašla knjiga jedne bugarske autorke koja pokazuje kako je politika Austrougarske u 19. veku pravila albansku naciju neutrališući plemenske razlike unutar te konfiguracije, dakle sistemski ujednačavala albanski jezik zato što je to bio njen geopolitički interes. Dok je to radila sa albanskom nacijom, konvergentnim silama je okupljala, dotle je Benjamin Kalaj, upravnik BiH, smatrao da treba stalno podsticati već osvedočenu srpsku sklonost ka partikularizmu, ka toj podeli na Srbijance, Vojvođane, Crnogorce, Bosance. A na tu vrstu partikularizma ja imam jedan jedini odgovor — da ih u Jasenovcu nisu po tome razlikovali.