Za zbirku „Preko pepela“ nedavno mu je uručeno priznanje „Marko Miljanov“ koje dodeljuje Udruženje književnika Crne Gore.
— Samo kad pomislim kako je završio Gadafi i kako je, zapravo, nabijen na kolac. I kako su sve redom i listom, evo do Sirije, u pepeo survavali ili što bi Njegoš rekao „pržili zemlje i narode“… A pošto smo ionako razdrobljeni, usitnjeni posle ovih ratova koje su takođe oni proizveli a mi istinski tome dodali naše strasti, kad smo se nakon pada Berlinskog zida našli na tom prostoru kroz koji je šibao zemljotres — tu smo gde jesmo. I što bi se prostački reklo, „tesno nam ga kroje“.
U nagrađenoj knjizi „Preko pepela“ opevali ste, kako kažete, svoj lični ikonostas. Ko se sve našao na tom ikonostasu?
— Opisivao sam ono što u mojoj kući svakodnevno i svakonoćno gledam. Odjednom su te ikone i slike počele da mi govore „opevavaš sve, a ne opevavaš nas u koje gledaš“. Između uvodne pesme „Sat ti je stao“ i izvodne „Pođimo kući“, tu je Sveti Sava, nedremano oko, anđeo mučanja, Bogorodica sa Hristom, naš svetac čudotvorac Vasilije Ostroški… U tom mom ličnom ikonostasu je i onaj čije je ime i prezime, kako bi rekao Crnjanski, napravljeno od jednog načela i jednog arhangela — Gavrilo Princip.
Za vas je Princip „naš preki putovođa iz oholog zaborava do potisnute prošlosti“. Deo Srbije i danas polemiše sa njim i ne deli Vaše mišljenje.
— O, da je samo deo. I da je samo deo Srbije. Pouzdan znak da je nešto tako izrazito živo je da se i posle sto godina tako intenzivno spori. Čak mi je Mihiz u jednom ne baš prijatnom razgovoru rekao da se mogao izbeći Principov pucanj. Da se mogao izbeći — izbegao bi se. Ali, taj pucanj je došao ravno sa Kosova, iz Kosovskoga boja, iz Vidovdana. I zbog toga je taj pucanj morao biti nepogrešiv. Taj je pucanj, kako u ovoj pesmi kažem, navodio vladar nad senima, a to je niko drugi do „tragični junak kosovske misli“, kako je Andrić rekao za Njegoša. U stopama koje su zalili u Sarajevu, iz kojih je Princip pucao, vidi se izvesna naivnost. Kao da se misli da će — ako ih pobrišu u asfaltu — moći da ih pobrišu i u vremenu. Te stope su utisnute u vreme i izbrisati se ne daju. Ova je ikona, kako vidim, i kod kritičara problematična, ali pesnik se ne drži kanona, ili ne uvek, i zbog toga je — pesnik.
Kažete da su se po poeziji prepoznavali narodi dok svet nije poludeo. Kako Vam to danas izgleda, po čemu se danas prepoznaje svet i narodi u njemu?
— Svet je očigledno poludeo, u to nema sumnje. Najgori su oni koji su najeksponiraniji. Tu se desila podvala na kojoj je sistematski rađeno, da se vrednosti izjednače, izmiksaju. Ono što je petparačko i trivijalno ima isti status kao i elitno i visoko. A onda vremenom se visoka književnost marginalizuje a ova trivijalna ulazi u centar. I to nije samo u književnosti. To je u svemu. Mi na delu imamo junake naših dana koji su, da drastično kažem, ološ.
Kakva su merila i kakva pravila važe u današnjem svetu, gde je naše mesto u svemu tome?
— Nije šala u ovakvom svetu — varakati se. Pogledajte samo: oni su nam uzeli Kosovo. Kada jednom narodu uzmete njegov početni prostor, zavetnu zemlju, razume se da će nakon toga taj narod biti obezglavljen. „Kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu členovi“, govorio je Njegoš. Mi tu glavu moramo povratiti, ta se glava mora spojiti sa telom, barem na onaj volšeban način na koji se spaja Lazareva glava sa telom kad je vade iz kladenca, u jednoj krasnoj epskoj pesmi. Sve je urušeno ili se pokušava urušiti. Razorili su vojsku, policiju, školstvo, zdravstvo, jednom rečju državu.
Ko su oni, gde je naša odgovornost, nismo valjda sve to uvezli?
— To se kod nas uvezlo, ali se veoma dobro primilo. Primilo se pre svega kod intelektualaca i političara — o njima da ne govorim, oni su na direktnoj vezi; uostalom Vikiliks je to pokazao. Intelektualci su po definiciji najkoruptivniji, tako je govorio Slobodan Jovanović, a ako je bilo u njegovo vreme, kako li je tek sad kad su intelektualci uglavnom naslednici Brozove epohe, i Brozova siročad. Otpora istinskog, sistematskog, pravog nema. Kada je ponavljajući jednu rečenicu Miloša Crnjanskog Milo Lompar upozorio da bi moglo postojati i neko srpsko stanovište sa koga bismo mogli videti stvari — uzbunilo se sve ono što u krugu dvojke pokušava da misli onako kako mu kažu.
Ovom pričom i Vi rizikujete da ponovo zavredite status srpskog nacionaliste.
— Čast mi je. Nemam potrebu da se od toga branim. Svaki srpski pesnik koji išta vredi morao je biti nacionalno markiran. Mi obdelavamo u jeziku, jednoj duboko nacionalnoj tvorevini.
Srbija se i pesnički i politički deli na prvu, drugu, treću… A to nije nešto što nas dobro preporučuje. Da li verujete da je moguće naći neki zajednički imenitelj, temelj na kom bi se gradila čvršća budućnost?
— Kad god pomišljam da bih možda svoje stavove mogao relativizovati ili bar blagorodnije kazati, ja okrećem glavu ka najboljim pre mene. I kada tamo glavu okrećete, oni vas izoštravaju, i ako znate da oslušnete glasove prošlosti — smeškaju se i odobravaju. Ovo je jedna skoro ludačka pozicija, ali ja te energije dobijam otuda. Star sam da se menjam. Ne menjam prijatelje, ne menjam ženu, ne menjam navike. Takav sam kakav jesam. Uzmi ili ostavi. Nikog ne gonim ni da bude sa mnom ni da me čita, a neće, bogme, ni mene niko prisiliti da budem s kojim neću i da čitam one koje ne čitam.
Mediji prvo Vas zovu kada treba dati izjavu o Radovanu Karadžiću i Vi odgovarate na te pozive. Zašto — zbog prijateljstva, inata, potrebe da iznova zatalasate tu priču ili iz nekih drugih razloga?
— Takav me prijatelj zapao. I ja se ne žalim, naprotiv, počastvovan sam. Svakog meseca mi se javlja dva ili tri puta i svaki put takoreći on mene bodri da ne budem depresivan. Pa čak i nakon ove presude se prilično bodar javio i kazao mi: „Nemoj da se brineš. Ta je optužnica šuplja kao švajcarski sir. To ćemo da razbucamo. Ćeraćemo se još“. Mislim da je on čovek koji je svestan da je to što je njegovo najveće delo — uspelo, i da je on jedan od glavnih tvoraca Republike Srpske koja je jedina naša uteha nakon svih poraza od ′90-ih do danas. Ako se održi RS, on može biti spokojan.
Šta mislite šta će se dešavati sa Republikom Srpskom?
— Ovo što se danas događa duboko me onespokojava. Aktuelna vlast i opozicija zaista su razigrale međusobice tako i toliko da se podelio narod. U ratu četnička i partizanska deca nisu okrenula puške jedna na druge, a ovde se može destiti i tako šta. Ovo je takodje uvezeno. I jasno se zna ko to orkestrira. Ali zapanjilo me je da se to događa u RS, koja je tako skupo platila svoju entitetsku slobodu. Ne bih u ovom trenutku želeo da govorim ko je više kriv. Ali ako se ne trgnu u poslednjem trenutku i ne kažu — ne važi sve ovo, brišemo, iz početka od sloge i sabornosti od onoga na čemu smo gradili i skupo platili RS…
Kako Vam izgleda kuda ide Srbija danas, može li se pretpostaviti šta će se događati u bliskoj budućnosti ako nastavimo ovim kursom?
— Sve ovo što se već dugo događa je jedna vrsta ketmana. Ta orijentalna mudrost sastoji se u tome da uvek neprijatelju govoriš suprotno od onog što osećaš i misliš. U politici se može ispoljavati taj ketman, a dokle će moći da se ispoljava, ne znam. Ovo hrljenje u Evropsku uniju koja se i sama, kao što vidimo raspada, za mene je ćorsokak. Ja, razume se, ne spadam u one koji misle da treba da budemo ruska gubernija, ali mi ne možemo u teškim okolnostima opstati ukoliko se istinski i duboko ne naslonimo na slovensko pravoslavno rusko more. Jer, kad nam je god bivalo teško, to je bilo spasonosno. Tim pre što nam u Jeljcinovo vreme, kad nam je bilo najteže, nisu mogli pomoći jer su i sami bili srozani, „kozirjevski“. Ali svaki ozbiljan Rus, i to može da svedoči svako ko tamo duže biva, ima zrnce stida što se tada Srbiji i Crnoj Gori nije moglo pomoći.
