U godini kada Srpska akademija nauka i umetnosti obeležava 175 godina postojanja, njen prvi čovek Vladimir Kostić ističe da bi bilo dovoljno samo pročitati 1.450 imena akademika, pa da se shvate dimenzije stvaralaštva u njenim inače tihim zidovima. Ipak dodaje da bi bilo pretenciozno reći da SANU može biti oslonac nacionalnom identitetu, ali može biti institucija koja tome teži.
— Ne znam nikoga za koga bih mogao da uprem prstom i kažem: to je oslonac naše budućnosti, ni pojedinačno, ni kao institucija, pa tu vrstu komplimenta ne mogu da upotrebim ni kad je reč o instituciji koju igrom okolnosti vodim, ali da ćemo pokušati da budemo mesto pristojnosti, etičnosti i kompetentnosti — svakako hoćemo.
Ima li nešto što želite da promenite u radu Akademije na čijem ste čelu?
— Govoreći sasvim iskreno, da pokušam da još više učvrstim mogućnost da Akademija postane prostor komunikacije koji će okupiti odgovorne, ozbiljne i zabrinute ljude. Ono što mi smeta — ne samo u Akademiji — to je prokletstvo našeg današnjeg političkog trenutka koji traje od mog rođenja, da mi pod razgovorom podrazumevamo zapravo neku vrstu horskog pevanja istomišljenika. Želim da pokušamo da okupimo i one koji ne razmišljaju na isti način, koji mogu da daju različite ideje. I zato je moto jednog našeg simpozijuma o kulturi bio: neslaganje bez ljutnje. I vidite, na marginama tog skupa je bilo — zašto je pozvan onaj, a zašto nije pozvan ovaj. Pokušaćemo da pozovemo sve, ali ne da nam diktiraju koga da pozovemo.
Ko vam to diktira?
— Javnost. Ja moram da kažem da mi nemamo političkih pritisaka i bio bih velika hulja ako bih rekao da nas bilo ko pritiska i da bilo ko traži neku vrstu specifičnog mišljenja.
Na koju javnost mislite, na Prvu Srbiju, Drugu Srbiju. Eto rekli ste — neslaganje bez ljutnje, ali mi znamo koliko su nepomirljive te podele.
— Nepomirljivo je ukoliko mi iskopamo rovove. A inače i na frontovima u Prvom svetskom ratu, gde je ginulo desetine hiljada ljudi, u pojedinačnim jurišima ili danima, za neke verske praznike izlazili su iz rovova da se, ako ništa drugo, rukuju i popiju čašicu pića i jednostavno podele taj jad sopstvenih života, tu užasnu klanicu koja je obeležila Evropu. Šta znači Prva i Druga Srbija stvarno ne znam, iz prostog razloga što bih voleo da čujem te kriterijume. Bojim se da se iza takvih definitivnih i trajnih podela nalaze oni koji lukrativno koriste i jednu i drugu podelu za zauzimanje položaja, pa ako hoćete i privilegija. Odakle ta energija podela među nama? Ja ne verujem u podelu na Prvu i Drugu Srbiju. Ja verujem u pokušaj da se na taj način Srbija osakati u mogućnosti da se pokrene dijalog. Zašto bismo razgovarali unutar jednog ili drugog skupa kada zaključke već znamo. Na taj način ulazimo u jedan zatvoren prostor, u jednu hermetičku zatvorenost koja će nas možda koštati opstanka.
Akademija može da bude taj most?
— Akademija može da omogući diskusiju i pravi razgovor zato što je u duhu svake Akademije skepsa, neverovanje, sumnja, kritika. I ponavljam, bez ljutnje.
Pomenuli ste da nema pritisaka iz vlasti i to je dobra vest. Međutim, taj odnos Akademije i vlasti uvek je bio klizav teren. Zanima me šta vi očekujete od vlasti i šta vlast očekuje od vas?
— Šta očekujemo od vlasti? I sa njom očekujemo dijalog. Voleli bismo da vlast ponekad pita o izvesnim stvarima. I tu ima pomaka u poslednjih nekoliko meseci, u kontekstu naše kulturne baštine, gde je Akademija u jednom trenutku čak i usamljeno vodila borbu za naše spomenike koji su ugroženi na Kosovu. Sa druge strane, oko Stepinca Akademija pokušava da pomogne kritičkom istoriografijom. Pokušavamo da ne robujemo nekakvim gipsanim modelima, i da sopstvenu, ali i tuđu ulogu u istoriji sagledamo na pravi i objektivan način. Savetodavnost koju Akademija može da pruži je nešto što predstavlja duh Akademije.
Da li su od vas tražili savetodavno mišljenje?
— Tražili su i oni ljudi koji su kompetentni okupili su timove koji su na tome radili. Mi ćemo sledeće godine održati značajnu izložbu pod pokroviteljstvom našeg uglednog istoričara umetnosti Gojka Subotića, a njegovi saradnici koji će biti autori izložbe, gospodin Marković i gospodin Vojvodić će napraviti izložbu na kojoj će se videti geneza i vlasništva i ktitorstva, i puteva tih manastira da ne bismo doživljavali nekakvu čudnu, simuliranu istoriju u kojoj ispada da mi možda tamo nismo ni bili kad su ti manastiri građeni.
Kakve su naše šanse da odbranimo to nasleđe, s obzirom da će iduće godine Kosovo ponovo pokušati da uđe u Unesko?
— I u doba najvećih napada, kad sam izrekao nešto što sam izrekao kao pojedinac, o čemu sada ne bih hteo da govorim, u intervjuu sam rekao da mi zubima i noktima moramo braniti našu kulturnu i umetničku baštinu i ništa u tom stavu do danas nisam promenio. Ja nisam političar, nemam nikakvog političkog talenta i bilo bi besmisleno da prognoziram šta će biti, ali da će Akademija nastojati da štiti ono što smatra da mora da štiti, budite u to ubeđeni.
Emir Kusturica je nedavno na predavanju u SANU govorio o Srbiji na vetrometini. Kako vi vidite Srbiju na vetrometini između Istoka i Zapada? Možemo li mi da ostanemo ni Istok, ni Zapad?
— Ja zaista mislim da je infantilna naša potreba da se bira Zapad ili Istok, jedna ili druga struja, sasvim svejedno. Vi znate da ja imam apsolutnu otvorenost prema evropskom konceptu iz prostog razloga što bi odricanje od tog koncepta bila izdaja srpske tradicije, ljudi koji su stvarali univerzitet, kulturnu osnovu, donosili poruke iz tog sveta. Sa druge strane, mislim da prethodno treba da postoji međukorak, a taj korak je — šta Srbija hoće. Nemamo mi ni ljudskih, ni privrednih ni kakvih god hoćete snaga da budemo zatočnici bilo kojih tuđih interesa i ideja, bilo da se radi o Rusiji, Evropi, Americi, bilo kome. Hajde da definišemo šta je za nas najbolje u ovom trenutku, ali ne na nivou nekakvih morbidnih žrtvovanja. Nama treba život, ili, kako je govorio Dobrica Ćosić, hajte ako Boga znate, da skupimo nekoliko žetvi uzastopno. Da deca koja se u ovoj zemlji rađaju znaju da će moći da žive, stvaraju, prave porodice i dočekaju starost. U tom smislu nama nedostaje taj međukorak pre nego što se odlučimo kuda ćemo. Ovako kako razgovaramo, razgovaramo potpuno dezorijentisano, inferiorno, strašno tražeći nečiju ljubav, što je ilustrovala i ova poslednja epizoda oko izbora predsednika SAD. Da li neko odista veruje da će jedan američki predsednik promeniti sve i reći — ja se izvinjavam, vi ste potpuno u pravu. Niko našu budućnost neće promeniti ukoliko mi sami ne odlučimo da pođemo prema njoj. Vrednosti za koje se ja zalažem su vrednosti osvajanja prostora slobode, a duboko sam ubeđen da se Srbija brani isključivo mirom. Ja sam apsolutno i za svaku vrstu širenja prostora demokratije, građenje institucija, jer kakav god da je pojedinac ne može da donese stabilnost. I naravno, za konačni povratak elementarnom egoizmu: hajte da u 21. veku naši interesi budu ispred interesa bilo koga drugog. Ne bih voleo da bilo ko od mojih unučadi bude zatočnik nečijih tuđih verovanja, ideologija ili zastava. Dajte da im definišemo šta je naš interes. To nismo uradili.
Ističete koliko je Evropa važna za nas. Ali ona je u previranjima. Mi želimo u tu Evropu, ali ne znamo u kakvu Evropu idemo i da li ćemo u nju stići i kako će ona tada izgledati.
— Evropa nije homogena. Sačuvaj me bože generalizacija. Kad kažem Evropa, verovatno postoji mnogo Evropa — zvanična politika je prilično dezorijentisana, zbunjena, ali kao i kompletna civilizacija. Nešto što je u stripovima „Simpsonovi“ delovalo kao apsurd, danas je realnost. Ali carstva ne propadaju tako lako. Baš zato što smo mali, mi treba da se sklonimo sa magistralnih puteva istorije. Jer slonovi ne prave veliku razliku šta gaze, bez obzira sa koje strane dolaze. Kad ste rekli — Evropa hoće, Evropa neće… Da li će nas prihvatiti ili neće, o tome neću da razmišljam, ne mislim da je ikakva tragedija u tome ukoliko ja ovde pokušam da napravim život koji ima smisla. Mene sada strašno optužuju za širenje optimizma. Kako bismo drugačije živeli? Jer ovo što ste vi rekli, mali smo, treba da se sagnemo. Da se sagnemo u kom pravcu? Gde god se sagnemo, dobićemo preko ušiju.
Kako u vremenu kada se stiče utisak da kultura gubi pozicije sačuvati nacionalni identitet?
— Pre svega zaštitom jezika i njegovim obogaćivanjem. U ovom trenutku pored Akademije i njenog odeljenja za jezik i književnost učestvuje i ceo naš Institut za srpski jezik koji ima pet kapitalnih projekata od važnosti za negovanje i standardizaciju jezika. Akademija pokušava da u tom identitetu definiše šta je to što preko brisanog prostora globalizacije treba da prenesemo što nas uverava ko smo, šta smo. Već sledeće godine pokušaćemo da napravimo veliki sastanak o principima i značaju nematerijalne kulture, i naravno pokušavamo da definišemo stvaraoce nekad i sad koji su u Srbiji uspevali da naprave ozbiljne iskorake u svom stvaralaštvu. Pravićemo i edicije o ljudima koji su pomerali granice saznanja i estetike i donosili neke promene u ovom društvu.
U Vašim pitanjima vidim natruhu nezadovoljstva ekvidistancom koju sam postavio. Navešću kao primer Jovana Cvijića koji je imao kontinuiranu prepisku sa 36 profesora univerziteta u Evropi. Ali ako mene pitate, Rusija je deo Evrope i nisam siguran da Evropa drugačije ima veliku budućnost sa samo sedam posto stanovništva na ovoj inače prenaseljenoj planeti. Akademija promoviše vrstu ljudi koji su umeli da komuniciraju i sa veličinama van ove zemlje i da na neki način stavljaju Srbiju na mapu. Nismo mi toliko mali koliko ponekad mislimo o sebi.
Možete li da izdvojite neke projekte koji su vam posebno važni?
— Formiranje Audio-vizuelnog arhiva Srbije koji bi u svom okviru imao i centar za digitalizaciju naučne, kulturne i umetničke baštine. Mi ćemo to oglasiti 16. decembra, kada će biti prva promocija. Napravljen je ogroman napor da se pre svega skupi i obradi diplomatska građa Kraljevine Srbije od 1903. do 1914. To su 42 toma na kojima je 50 godina radila plejada istoričara iz SANU i njihovih saradnika van nje. To je neprocenjivo bogatstvo jer tu postoje pisani tragovi koje je bilo potrebno skupljati i po tuđim arhivama, po Evropi i svetu, da bismo došli do nečega što će kao istorijska istina biti najbolja odbrana pred onima koji pokušavaju da istoriju promene prema njihovim željama i trenutnim političkim aspiracijama. Ta 42 toma smo digitalizovali tako da će pretraživanje za istraživače biti mnogo lakši posao nego ranije. Ključne odredbe koje su vezane za početak Prvog svetskog rata ćemo prevesti na engleski. Mislim da bi digitalizacija književne građe na kojoj se bazira rečnik mogla bitno da ubrza njegovu realizaciju, umetničkog blaga, prepiske. U Akademiji se nalazi dvadeset i nešto legata, rukopisi Karadžića, Andrića nešto su što ne smemo da prepustimo zubu vremena. Pokušaćemo da sve što možemo spasimo zaborava.
