Demokratska stranka Srbije proslaviće uskoro dve i po decenije od osnivanja sa novim liderom, najmlađim u njenoj istoriji. Miloša Jovanovića, koji za za sebe kaže da je običan čovek koji umesto lične ima ambiciju za Srbiju, pitamo da li komunicira sa osnivačem stranke, da li ima njegovu podršku?
— Komuniciramo, naravno. Samo lud čovek bi izbegao da se konsultuje, da razgovara o raznim pitanjima sa čovekom kao što je on, s obzirom na njegovo državničko i stranačko iskustvo. Ne volim mnogo da odgovaram na ta pitanja. Neću da se krijem iza bilo čijeg imena, ako on nađe za shodno, on će se oglasiti.
Šta ćete u stranci menjati, ko će biti novi potpredsednici?
— Tačno znam na kom bi mestu ko trebalo da se nađe. Ipak, isuviše je rano pričati o tome, jer je stranka u rekonstrukciji koja se odvija u veoma čudnom trenutku. Čekaju nas predsednički izbori i to za stranku nije problem. Izašli smo sa predsedničkim kandidatom koji je po svojoj biografiji ubedljivo najbolji kandidat za predsednika Srbije. Dakle, reč je o Aleksandru Popoviću, doktoru nauka i redovnom profesoru, koji ima određeno državno iskustvo. Kandidovao se i spreman je da dobije tu bitku. I ne treba niko da misli da pričam ovo o njemu jer je „naš“. Kada objektivno stavite biografije potencijalnih kandidata, Popović iskače kao neprikosnoveni favorit, ali što to na prvu loptu ne izgleda tako, to je druga priča. Podsećam da ni u Americi prva lopta nije izgledala kao što je na kraju bila. Da se vratim rekonstrukciji, biće puno novih ali i novih-starih lica iz DSS-a koja do sada nisu želela da se eksponiraju. Napraviće se jedan dobar miks ekipe koja pobeđuje. Jedini problem je što se pored predsedničkih pojavila priča i o eventualnim vanrednim parlamentarnim izborima.
Da li je ostvariva ideja zajedničkog opozicionog kandidata?
— Ako idemo samo sa predsedničkim izborima, teško. Kada bi bili i parlamentarni istovremeno, onda bi trebalo otvoriti diskusiju, ali smatram da i u tom slučaju Aleksandar Popović ne bi trebalo da bude taj koji bi morao da povuče kandidaturu. Ali, o tom potom.
Koliko bi u ovom trenutku DSS-u odgovarali vanredni parlamentarni izbori?
— Iskreno ne bi odgovarali, jer je stranka u rekonstrukciji. Čak nezavisno od partije, meni je nepojmljivo da budu raspisani treći vanredni parlamentarni izbori u četiri godine. Ne znam za primer neke zemlje demokratskog poretka da se u tom vremenskom roku glasa, a da za to ne postoji nijedan valjan razlog. Izbori su još samo jedna nestabilnost, jer se gubi vreme na kampanju. Od svega profitiraju samo medijski oglašivači. Sve staje, a u Srbiji se produbljuju podele. Podsetio bih da je Vojislav Koštunica 2004. imao manjinsku vladu nalik skandinavskim zemljama, što je danas nezamislivo. Dakle, vanredni parlamentarni izbori nam nisu potrebni. Ako ih ipak bude, DSS će ih spremno dočekati, ne plašimo ih se jer nismo deca. U Srbiji se stvara polarizacija na imenu i ličnosti Aleksandra Vučića koja ni za njega nije dobra, što me manje brine, ali to nije dobro prvenstveno za državu. Mi već godinama ne uspevamo da stabilizujemo naš politički sistem, i zato je i teško da država napravi neki ozbiljan rezultat.
Kakav je Vaš odnos sa Boškom Obradovićem iz Dveri?
— On je oduvek bio korektan. Čak sam se 2013. zalagao za „patriotski blok“, mada ga je ne bih tako nazvao, ali je to bila suština, i nažalost, u DSS-u nije bilo sluha za tako nešto. Dveri bi bile najprirodniji saveznik DSS-u, ali još uvek o tome samo razgovaramo.
Koliko je realna koalicija sa Radulovićevom strankom „Dosta je bilo“?
— Meni se čini da je nerealno da će biti vanrednih parlamentarnih izbora, pa će ih ipak možda biti. Ja Sašu Radulovića ne poznajem i nisam sasvim upoznat sa njihovom politikom o najznačajnijim pitanjima. On se, sa jedne strane, o takozvanom genocidu u Srebrenici izjasnio na način koji nije dobar, a sa druge strane sam čuo da je protiv NATO-a. Dakle, malo im je politika neidentifikovana. Na primer, odnos prema Evropi nije toliko dalek od stava DSS-a, te to otvara mogućnost za razgovor.
U svetlu svih predizbornih kalkulacija pominjalo se i da se Državotvorni pokret Srbije Slobodana Samardžića vraća u DSS…
— Slobodan Samardžić me je prvi zapazio u stranci, i dok je bio ministar za KiM bio sam njegov savetnik i učesnik u mnogim bitnim državnim pregovorima. Sa njim sam u prijateljskim odnosima, pored toga što smo istomišljenici. Nadam se da će naši česti razgovori uroditi plodom, i sigurnim koracima se približavamo nekim dobrim rezultatima.
Na čije glasove računa DSS?
— Računamo na glasove svih ljudi koji žele istinske promene u zemlji. Na sve one kojima je muka od nereda. Ja sam imao tu privilegiju da deo života provedem u Francuskoj, i znam šta znači uređena zemlja. Muka mi je kada saznam da čovek mora da čeka tri i po godine na rutinsku operaciju kuka, kada niču zgrade po Vračaru koje nemaju nikakve veze sa ambijentalnom sredinom, kada otvaramo poglavlja, a dajemo deo teritorije, muka mi je kada vidim nivo u Skupštini Srbije, imam politički prezir ka političkoj eliti ove zemlje.
Dakle, računam na glasove svih ljudi koji tako razmišljaju, ali je veći problem kako do njih dopreti. DSS mora da se osveži, mi radimo internet kampanju i strategiju, ali u sklopu svojih finansijskih mogućnosti. Stranka nije u stanju u kojem je bila pre sedam-osam godina ali postoji energija i volja da se ona obnovi, očuva i ide napred. Mora malo i bog da vas pogleda i okolnosti da se nameste, ali mi je cilj je da stranku vratim na stazu stare slave, jer ne vidim, uz dužno poštovanje, puno vizije u našoj politici.
Vi ste francuski đak, da li u tom pravcu nameravate da vodite Srbiju?
— Ne vodim je nigde, razvijam Srbiju. Hoću uređenu zemlju. Za to mi ne trebaju ni Evropa ni Rusija, ne treba mi niko. Inače, to je mantra da će nam neko pomoći spolja — niko nikome ne pomaže bez računa. Ne želi nas Evropa da bi ovde napravila auto-puteve, već zbog jeftine radne snage. Neće niko industrijalizovati ili reindustrijalizovati ovu zemlju osim nas samih. Nemam ja problem sa Evropom, ja sam veliki Evropljanin, jedino što ne volim ovu Evropu kakva se gradi.
Kada sam živeo tamo bio sam evroskeptik jer se čak ni ta EU ne pravi zarad njenih građana već zbog krupnog kapitala. Predajem taj predmet na Pravnom fakultetu u Beogradu i pratio sam debate o EU, kojih u Francuskoj, za razliku od Srbije, ima neuporedivo više, iako je to zemlja koja je članica-osnivač. Kod nas ne postoji javna rasprava o evropskom putu Srbije i to je skandal, a problem je što su se naši građani na to navikli. Smatram da neko mora da kaže da to nije normalno. Ja nisam nedonošče, ne treba nam tutor i mentor da nam kaže kako treba da uredimo naše živote. Ja veoma cenim Francuze i Nemce ali znam da nisu pametniji od nas, to što su oni postigli možemo i mi. Ja dobro znam kako da napravim zakone i sistem. Pored toga što sam politikolog, ja sam i pravnik sa velikim iskustvom, i znam da napravim dobar zakon, nisu mi potrebna gotova rešenja. To je kao u onoj izreci „kud svi Turci, tu i mali Mujo“, e pa hajde da ne budemo „mali Mujo“ mislim da je to besmisleno, tim pre što je EU u krizi. Taj projekat je na vrlo krhkim nogama, jer među tim građanima nema solidarnosti, nema kohezije. Na stranu sve to, ali mi imamo jednu ozbiljnu cenu koju plaćamo na tom evropskom putu, a to je Kosovo i Metohija. Ja lično nikada neću biti spreman da stavim paraf ili potpis i kao građanin da podržim ideju da treba da se odreknemo Kosmeta zarad bilo čega, čak i da je EU sjajna, a nije. Mislim da je to samoubistvo, zajednica bez ideološke potke koje prestaje da biva ozbiljna, jaka, snažna i nema budućnost. Ja ne želim da mi deca sutra dođu i kažu „tata ovde nema perspektive, hoćemo da idemo u inostranstvo“, a to viđam na fakultetu. To je najveći poraz ove zemlje, ali ne samo poslednje vlade.
Vi ste otišli u Francusku i ipak ste se vratili…
— Da nisam kao dete boravio tamo nekoliko godina i naučio jezik, nikada ne bih otišao. Sve ono što sam uradio tamo, uradio bih i ovde. Tamo sam imao jako dobro obrazovanje ali nikada nisam razmišljao o tome da se ne vratim. Ovo je moja zemlja i ne vidim svoj grob u inostranstvu.
Ko je Miloš Jovanović?
— Ja sam običan čovek koji voli svoju porodicu i zemlju. Možda je to hendikep u politici, ali ja nemam ličnu ambiciju, imam je za Srbiju, s tim što ta velika ambicija ne znači praviti Veliku Srbiju kao što je to možda nekada zasluživala da bude. Danas ta ambicija znači upristojiti zemlju, a onda će ona znati da se brani, znaće gde su joj granice, kao i kako će da školuje svoju decu. Želim svemu tome da doprinesem najbolje što mogu. Da imamo srpskog Šarla de Gola, bio bih spreman da mu vozim kola, dakle da doprinesem na najbolji način. Dakle, nikada ni cilj nije bio da budem prvi, predsednik stranke, ali nemam problema da ponesem odgovornost i da se ozbiljno borim za stranku.
