Programatsko političko pisanije Adolfa Hitlera „Majn kampf“ (Moja borba), dugo je bilo zabranjeno u Nemačkoj. Danas je bestseler.
Ovako sročena vest može da navede samo na jedan zaključak — Nemci se vraćaju u najmračnije doba svoje istorije. Slike momaka obrijanih glava, u kratkim jaknama i cokulama, koji kupuju tako dugo očekivanu knjigu ne izbijaju iz glave. Naravno, posmatrač koji je pročitao jednu tako kratko sročenu vest ne može a da tako uspešnu prodaju „Majn kampfa“ ne poveže sa usponom Alternative za Nemačku, stranke koja koketira sa određenim Hitlerovim stavovima.
Međutim, stvarnost je sasvim drugačija.
„Ovo, prvo izdanje ’Majn kampfa‘ od II svetskog rata, sadrži nekoliko hiljada fusnota koje stavljaju u kontekst celo delo Adolfa Hitlera, kako je ona dovela do zločina. Ova knjiga, koja je sada u prodaji, suštinski nije štivo za desničarske radikale budući da ovo, komentarisano izdanje, predstavlja uput kako da ne dođe do zločina kojih se Nemci sećaju iz svoje neslavne nacističke prošlosti“, objašnjava dopisnik lista „Politika“ iz Nemačke, Nenad Radičević.
„Majn kampf“ u Nemačkoj nikada nije bio zvanično zabranjen. Prava na intelektualnu svojinu Adolfa Hitlera u poslednjih 70 godina baštinilo je Ministarstvo finansija Savezne države Bavarske, koje prava na izdavanje „Majn kampfa“ nije htelo da ustupi nikome u Nemačkoj.
Kada su prava istekla, pred Nemačkom su se našla dva puta. Prvi je bio da se ugleda na države poput Velike Britanije, SAD ili Izraela, koje se oslanjaju na građansku svest svojih stanovnika i puštaju im da o Hitlerovom ozloglašenom antisemitskom političkom traktatu sude po sopstvenoj savesti. Druga opcija je bila da, poput Austrije, zabrane knjigu.
Nemačka je odbila te dve opcije i opredelila se za treću, koju su mediji nazvali paternalističkom. Bavarska je platila pola miliona evra minhenskom Institutu za savremenu istoriju (IfZ) da izda kritičko izdanje Hitlerove knjige. Prema rečima direktora instituta Andreasa Viršinga, bilo bi neodgovorno izdati „Majn kampf“ bez komentara, jer bi u tom slučaju svako mogao da ga tumači na svoj način.
„Izdavači kažu da su u sam projekat krenuli sa svojevrsnom skepsom, baš zbog toga da to ne bude platforma za neku novu neonacističku ili krajnje desničarsku propagandu. Ispostavilo se da to izdanje razmatra uzroke i posledice totalitarnih ideologija i ne odgovara Alternativi za Nemačku, ili bar delu funkcionera te stranke koji izražavaju stavove koji su veoma slični sa onima koje je na početku političke karijere izražavao Adolf Hitler“, kaže Radičević.
Novo izdanje Hitlerovog dela je znatno obimnije od originala (ima oko 2.000 stranica), teži 5,4 kilograma i ima 3.700 napomena. Među čitaocima je postojala skepsa, nastavlja Radičević, da li da knjigu uopšte kupuju, neće li tako biti prepoznati kao poklonici ekstremne desnice i neonacizma, međutim, kada su upoznati da se knjiga, zahvaljujući komentarima, znatno razlikuje od originalnog izdanja, intelektualni krugovi u Nemačkoj su se za nju zainteresovali. Čak su, prema Radičevićevim rečima, kupci knjige i jevrejski krugovi koji se bave izučavanjem nacizma. I oni su hteli da se uvere da se Nemačka ne vraća u mračna vremena.
Današnji nemački desničarski pokreti, uključujući i Alternativu za Nemačku (AfD), čiji su se funkcioneri zalagali za pucanje u izbeglice koje ilegalno prelaze nemačku granicu, uzdržavali su se do sada od korišćenja nacističke ideologije u opravdavanju svojih savremenih ciljeva. Većina desničarskih vođa priznaje da je u „Majn kampfu“ izneta brutalna vizija koja je dovela do Holokausta i II svetskog rata.
„Alternativa za Nemačku nema direktan odnos u kome opravdava Adolfa Hitlera, za razliku od nekih minornih stranaka, koje koketiraju ili otvoreno podržavaju nacističku ideologiju. Ali retorika pojedinih njenih funkcionera poprilično liči na ono što se dešavalo tridesetih godina prošlog veka“, navodi Radičević i dodaje da se prikrivena sklonost funkcionera AfD vidi i po njihovim svojevremenim pokušajima da održe konferenciju baš u minhenskoj pivnici iz koje je Hitler poveo prvi pokušaj puča 1923. godine.
AfD ne podržava otvoreno nacističku ideologiju, ali pojedinim potezima pokušava da privuče ekstremno desničarsku populaciju, mada, kaže Radičević, ceo politički rad AfD zasniva se na tome da se predstave kao antisistemska stranka koja će „pokrasti“ glasove tradicionalnim strankama, i desničarskim i levičarskim, koje nisu ispunile očekivanja glasača.
Budući da najveći broj glasača antisistemskih partija živi u Istočnoj Nemačkoj, koja je do ujedinjenja bila u sastavu socijalističkih zemalja, taj region postao je poprište oštrih političkih borbi između AfD i njenog glavnog konkurenta, Levice, levičarske partije nastale ujedinjenjem bivših istočnonemačkih komunista i disidenata iz Nemačke socijaldemokratske partije (SPD).
„Ono što je primećeno i na prošlogodišnjim pokrajinskim izborima je da AfD i od Levice preotima glasače, što govori da se trudi da kroz svoju retoriku, koja je u nekim segmentima desničarska, u nekim levičarska, u nekim liberalna, ugrabi nezadovoljstvo određenog biračkog tela. U tom smislu oni nastoje da privuku što više glasača bez obzira na njihov dotadašnji ideološki predznak“, zaključuje Radičević.
Istok Nemačke poznat je po incidentima sa migrantima, a jedan istočnonemački izdavač bezuspešno je pokušao da izda nekritičko izdanje „Majn kampfa“. Početkom prošle godine, u gradiću Baucen, stanovnici su glasno pozdravljali spaljivanje izbegličkog azila, nekoliko kilometara dalje, u gradiću Klauznic, stanovnici su napali autobus sa izbeglicama.
