Prema rečima Mihaila Crnobrnje sa Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju, postoji opšti konsenzus u domaćoj stručnoj javnosti, kao i u međunarodnim institucijama — MMF-u, Svetskoj banci, EBRD i EU, da su tokom 2016. godine postignute neke stvari koje su za pohvalu.
„Na prvo mesto bih stavio fiskalnu konsolidaciju, a pozitivni aspekti su i veoma niska inflacija, veoma stabilan dinar, zaustavljanje rasta javnog duga i poboljšanje trgovinskog bilansa, odnosno brži je bio rast izvoza nego uvoza, tako da je smanjen trgovinski deficit. Tome treba dodati i neki pomak u smanjenju nezaposlenosti, mada to nije rezultiralo povećanjem zaposlenosti, što znači da je jedan broj ljudi ili otišao u penziju, ili u inostranstvo, ili, što je najgore, u sivu ekonomiju“, objašnjava prof. Crnobrnja.
Iako je tačno da je učinjeno nešto da se siva ekonomija smanji, smatra Crnobrnja, moglo se više uraditi kod prikupljanja poreza, a kako kaže, i korupcija je prostor gde se takođe može više uraditi i na taj način popraviti krvna slika budžeta na prihodnoj strani.
„Ono što je u protekloj godini bilo dosta bolno je to što su najveći teret fiskalne konsolidacije snosile dve kategorije stanovništva — penzioneri i državni službenici. Mislim da je ipak u celom procesu fiskalne konsolidacije trebalo malo više voditi računa o tome da ne budu smanjene državne investicije, jer one ako su pametne, a nadamo se da će takve više biti ubuduće, donose novu proizvodnju, novo zapošljavanje i nove prihode za budžet. Generalno gledano, stopa rasta koja je preko 3 procenta je vrlo respektabilna, ali ona nažalost nije dovoljna da bi narod značajnije osetio taj boljitak. Dakle, boljitka ima, ali je on prilično tanko mazan i to ne svima, jer nažalost ima dosta onih koji su u prošloj godini potonuli još dublje“, kaže prof. Crnobrnja.
Sličnog stava je i prof. dr Zoran Grubišić sa Beogradske bankarske akademije, koji veruje da će se u 2017. godini produžiti trend makroekonomske stabilizacije, dakle relativno niske i stabilne inflacije.
„Tu je već Narodna banka Srbije dala svoj cilj, pa se očekuje još niža inflacija, blizu one u evrozoni, a pošto je kod nas to vrlo često povezano sa deviznim kursom može se očekivati da tu ne bude većih oscilacija. Takođe, imamo i najavu za smanjen budžetski deficit, te ovakav makroekonomski okvir daje mogućnost za ostvarivanje realne stope privrednog rasta. Međutim, treba biti otvoren, građani ne treba da očekuju neko značajnije povećanje životnog standarda, već treba očekivati da stope privrednog rasta budu kao i prethodnih godinu-dve. Ono što zaista treba uraditi, ako kažemo da je makroekonomska stabilnost nešto što je ostvareno, a aranžman sa MMF-om se i dalje produžava i daje dobre signale stranim investitorima da smo kredibilna destinacija, jeste dugoročno održivi privredni rast sa višim stopama privrednog rasta“, napominje Grubišić.
Kako kaže, ono što je poželjno su strukturne reforme kojima se iznova vraćamo kao dugoročnom cilju.
„Prvenstveno u javnom sektoru, što je negde najavljeno za ovu godinu, na razne načine, sa raznim javnim preduzećima, znači ukidanje tog mekog budžetskog subvencionisanja, pa da li će to biti restrukturiranje, privatizacija, odvajanje dela imovine — onoga što je strateški interes od nekih drugih pratećih delatnosti — to ćemo sve videti, i naravno jačanje privatnog sektora, jer tempo smanjenja broja zaposlenih u javnom sektoru treba da prati povećanje broja zaposlenih u privatnom sektoru — to je ono što čini situaciju dugoročno održivom. Međutim, čini mi se da je to taj cilj u koji Vlada nikako da se oštro upusti, u te ekonomske reforme“, smatra Grubišić.
Da je prethodna godina trebalo da bude ona u kojoj je brže i bolje trebalo pristupiti restrukturiranju javnih preduzeća veruje i profesor Crnobrnja, a izostanak ovih krupnih reformi objašnjava željom države za očuvanjem socijalnog mira.
„Otkako smo izašli iz ′90-ih godina postoji ta tendencija da se socijalna politika vodi kroz proizvodnju, a ne kroz raspodelu društvenog proizvoda. To znači da, kako bi se zadovoljili socijalni aspekti neke sredine, na primer Smedereva ili Bora, Kruševca ili Niša, veštački se održava neproduktivna proizvodnja da bi ti ljudi imali posao, da bi mogli nešto da troše, te da bi od te potrošnje živela trgovina u tim gradovima. Međutim, to se ne radi tako jer je to najskuplji način održavanja privrede. Dakle, postoji strah da će radnici ostati bez posla i pasti na socijalni program, a činjenica jeste da su oni već na socijalnom programu, odnosno da se na ovaj ili onaj način zbog njih ’krnji‘ budžet — ili im se daju subvencije u smislu da ne moraju da plaćaju struju, gas ili doprinose, ili im se daju direktna novčana sredstva da bi na kraju godine preživeli“, napominje Crnobrnja.
On se pribojava da će, ukoliko ponovo dođe do vanrednih parlamentarnih izbora, situacija sa preduzećima-gubitašima i nadalje ostati nepromenjena.
„Ove godine smo imali vanredne parlamentarne izbore, što je značilo 3-4 meseca odsustva rada Skupštine, a Vlada je bila privremena i radila sa smanjenim mandatom, pa ako se to desi i ove godine, a ja se nadam da neće, to će sigurno zaustaviti i proces restrukturiranja i donošenja potrebnih akata da se to sprovede. Za vreme vanrednih izbora vlada radi u tehničkom mandatu, i sigurno da ne može da donosi tako krupne odluke kao što je zatvaranje velikih preduzeća i intenzivno restrukturiranje“, napominje Crnobrnja.
Prema njegovom mišljenju, ostvarivanje najavljene stope rasta od 3,5-4 procenta u 2017. godini jeste moguće.
„U tom slučaju bi bilo jako nelogično te pare potrošiti na neki drugi način osim da i građani to osete, ako ne sa skokom plata od 20 procenata, a ono da se ta plata ipak ne kruni, da rast plate bude veći od inflacije, te da se na taj način generalna slika živog standarda poveća za eventualno 2-3 odsto“, zaključuje profesor Crnobrnja.
