Uvaženi gospodine Rade Račiću,
Verujem da sam prvi koji Vam se obraća sa „gospodine“, a znam da ste među retkima koji su to konvencionalno obraćanje sami i u potpunosti zaslužili. Kad je čovek tako mlad kao Vi, nepravde koje doživi, a preživi mogu mu gotovo uvek biti samo od koristi.
Svedočili ste Istinu. Vi ste mladi učesnik jedne velike borbe koja traje vekovima i trajaće dok je našeg naroda. Molim Vas nemojte prezreti Vašeg nastavnika istorije, učitelje uvek treba da pamtimo, ako su nas zadužili da im nekako uzvratimo, ako nisu da njihove greške nikada ne ponovimo. Uzor su uvek i svakako — neki kako treba činiti, a neki kako ne treba.
Gde je pogrešio Vaš nastavnik istorije? Dozvolite da, kao autor udžbenika „Istorija za 7. razred“ u Republici Srbiji i profesor na najvećem južnoslovenskom fakultetu na kome se predaje istorija, imam pravo da komentarišem njegov postupak. Njegova greška je duboka i temeljna, ali nema nikakve veze sa tim da li je Crna Gora „srpska država“, da li je „prva“ i gde ste Vi to pročitali ili čuli. Sve da ste rekli nešto što je u potpunosti netačno — pa čak i nešto što je sa našim današnjim moralom i pogledom na svet nespojivo — a da je istovremeno makar i na margini društva, predmet nekakve debate, posebno naučne, Vaš je nastavnik morao sa Vama da razgovara i da u taj razgovor uključi i druge učenike. Valjalo je da Vam posle preporuči neke dobre, zanimljive knjige da ih pročitate. Škola ljude prosvećuje — ispunjava ih svetlošću znanja. Škola ljude ne ućutkuje i uspavljuje, naprotiv ona treba da ih budi. Nastavnik koji na argumentovani stav učenika odgovori pitanjem: „Gde si to pročitao?“, a onda dâ negativnu ocenu, nije prosvetni radnik, već nešto sasvim drugo. Ne, on nije ni policajac, jer danas ni organi sile ne smeju tako da postupe.
Cenjeni gospodine Račiću, svi istoričari znaju da se istorija piše na osnovu izvora. Izvori kažu da su Stefan Vojislav, Stefan Nemanja, svi Balšići i svi Crnojevići bili Srbi. Ako su ih nekada i nazvali nekim arhaičnim starijim regionalnim nazivima, među svima njima nije onaj koji bi želeli oni koji su ove godine proterali Ćirilicu iz Razrednog dnevnika u koji je Vaš nastavnik upisao jedinicu iz istorije. Vladike Danilo, Sava, Vasilije, Petar Prvi, Petar Drugi (inače Vaš imenjak) — bili su veliki Srbi. Ponosni na kosovske tradicije, članovi Pećke patrijaršije — crkve koju je osnovao Sveti Sava, uzdigao car Dušan, a obnovio veliki vezir Mehmed, naš Baja Sokolović. Vladike Petrovići-Njegoši potiču od srpskog roda Herakovića. Herakovići su u Katunsku nahiju došli iz jedne druge srpske zemlje, koja je i danas srpska — iz Bosne. Da li bi i oni danas bili ućutkivani i progonjeni u Crnoj Gori? Knez Danilo se vazda pozivao na Kosovsku bitku, kralj Nikola je kosovski poraz osvetio. Čak su i komunisti znali za srpstvo Crne Gore — Đilas je tvrdio da nema toga ko bi odvojio Crnu Goru od Srbije. Jedini koji su proročki videli današnje vreme bili su hrvatski fašista Ante Pavelić i njegov štićenik Sekula Drljević. Čak je i sadašnji diktator Vaše zemlje, Milo Đukanović, kao premijer Crne Gore za TV Politika jednom davno rekao: „Crnogorci su ponosni na srpsko porijeklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda, zato i vjerujemo u zajedničku budućnost i prosperitet“.
Bedna je vlast kojoj lekcije iz hrabrosti i etike drže maturanti i učenici. Jadna, ali i osuđena na propast.
Međutim, veliki gospodine Račiću, Vaš nastavnik nije samo pogrešio zato što se oglušio o izvore, sopstveno obrazovanje i jedan politikantski program stavio iznad pravila struke. Nije njegov propust u tome što Vas je spremao za roba, a ne slobodnog građanina. On je Vas, uvaženi gospodine, koji ulazite u tinejdžersko doba, obespravio. U Crnoj Gori većina građana govori Srpski jezik, bar trećina ukupnog broja su Srbi. U Vašem gradu Podgorici, prema jako sumnjivom popisu, svaki četvrti prolaznik je Srbin. Crna Gora je ustavom definisana kao država njenih građana. Ta definicija je prevarna i manjkava, ali zar ne bi trebalo da znači da onda ona nije samo zemlja nad kojom ima suverenitet jedan režim i četrdesetak odsto građana čiju nacionalnost on podstiče? Crna Gora je zato danas „i srpska“, pa je Vaš nastavnik svojim olakim postupkom prekršio ustavna prava svojih učenika Srba čiji se preci nisu doselili u Crnu Goru, već tu žive od davnina.
Čestiti gospodine Račiću, Vaš otac je u pravu. „Krst nositi nama je suđeno“ u borbi protiv nepravde tuđinske i naše. Greše oni koji misle da narod i veru predaka napuštaju slabi i uplašeni. Turčilo se „plaho i lakomo“ — nekad, sad i uvek. Naše je samo da opstanemo, da se održimo i da preživimo. Vas obavezuje Vaše ime, koje delite sa najvećim srpskim pesnikom. Slavnim srpskim, crnogorskim vladikom koji iz duše našeg naroda neće nestati, sve i da silni spale sve knjige, baš dokle god se budu rađali njegovi imenjaci. Vaše prezime, uvaženi gospodine Rade, prezime je onih koji vekovima tvrde da su potomci svetorodne loze Nemanjića. Imena i prezime Vi ste, gospodine Rade Račiću, duboko verujem, dostojni.
Moj sin ima tri godine manje od Vas. Pročitao sam da ste dobili fudbalsku loptu, ja bih voleo da Vam i ja nešto darujem. Ako Vaši roditelji žele mogu da me pozovu na telefon +381643231166 kako bi mi rekli šta želite i dali adresu na koju da pošaljem.
