Ona nije znala za „tuđu decu“ i „tuđu nesreću“. Pomagala je svima kojima je pomoć bila potrebna — beskućnicima, teško bolesnima, usamljenima, napuštenima. Najslabija je bila na decu. Spasavala je živote, čak i pod mecima, na ratnim žarištima.
„Meni je veoma teško da gledam ubijenu i ranjenu decu u Donbasu, ubijenu i ranjenu decu u Siriji“, govorila je.
U Siriju se i ovog puta uputila sa istom misijom — da pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija. Nosila je humanitarnu pomoć, bili su to medikamenti za univerzitetsku bolnicu u Latakiji, pre svega, lekovi za onkologiju, za novorođenčad, i potrošna sredstva za medicinsku opremu u kojima se oskudevalo zbog sankcija i rata.
Poslednji put šira javnost imala je priliku da je vidi pre dve nedelje, kada ju je ruski predsednik Vladimir Putin odlikovao državnom nagradom za izuzetna dostignuća u oblasti dobrotvornog rada i ljudskih prava.
„Sutra letim u Donjeck, a odatle u Siriju. Takođe, kao i desetine drugih dobrovoljaca. Mi nikada ne znamo da li ćemo se vratiti živi. Rat — to je pakao na zemlji. Ja znam o čemu govorim. Ali, mi smo uvereni da su dobrota, saosećanje i milosrđe jači od oružja“, rekla je tada, kao da je predosećala.
Bila je čovek od akcije, naizgled krhka, ali hrabra, energična, samopožrtvovana i puna saosećanja. Nije očekivala nagrade i zahvalnice, nije sudila drugima. Prosto, spasavala je sve — od bolesti, bola, hladnoće, smrti.
Uvek je bila iznad političkih sukoba, nalazila je zajednički jezik sa svima, imajući za glavni cilj da pomogne onima kojima je pomoć preko potrebna.
Voleli su je i poštovali svi — aktivisti za zaštitu ljudskih prava, stručnjaci u medicinskim krugovima, njeni štićenici, saradnici fonda „Pravedna pomoć“, koju je ona osnovala, novinari i celokupna javnost.
Rođena je 20. februara 1962. godine u Moskvi. Imala je dvostruko medicinsko obrazovanje — završila je Drugi moskovski medicinski fakultet, smer za dečiju reanimatologiju i anesteziologiju, a zatim i Koledž Dartmut u SAD, odsek za palijativnu medicinu (briga za smrtno bolesne).
Bila je udata za američkog advokata ruskog porekla Gleba Glinku sa kojim ima tri sina, a jedan od njih je usvojen. Posle venčanja, 1986. godine, preselila se u SAD gde je nastavila školovanje. Iako je mogla da ima uspešnu karijeru u Americi, ona je želela da se vrati u svoju zemlju i da pomaže onima kojima je pomoć potrebna.
Jedno vreme živela je i u Ukrajini, gde je radila u onkološkom centru Kijeva i gde je organizovala službu za palijativnu pomoć i prve „hospise“ — ustanove u kojima se ukazuje besplatna medicinska i psihološka pomoć, bolesnicima koji boluju od neizlečivih bolesti.
Nakon što joj se razbolela majka, 2007. godine vratila se u Moskvu, gde je osnovala svoj fond „Pravedna pomoć“, a takođe je radila i na otvaranju „hospisa“.
Otkad je počeo konflikt na istoku Ukrajine Doktorka Liza je redovno posećivala Donbas u humanitarnim misijama, donosila lekove i hranu bolnicama, evakuisala bolesnu i ranjenu decu. Veliki broj dece sa roditeljima ona je pratila na besplatno lečenje u ruske medicinske ustanove. A, onda je usledila i Sirija.
„Narod Donbasa nikada neće zaboraviti ono što je Doktorka Liza uradila za decu regiona“, rekao je lider samoproglašene Donjecke Narodne Republike Aleksandar Zaharčenko.
U Rusiji je danas objavljen Dan žalosti. Rusi oplakuju sve žrtve te nesreće, a bilo ih je 92. U avionu su bili skoro ceo hor čuvenog ansambla ruske armije „Aleksandrov“ — njih 64, članovi posade, ruski novinari, predstavnici Ministarstva odbrane Rusije i doktorka Liza.
Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu odlučio je da jednu od vojnih medicinskih ustanova nazove po doktorki Jelisaveti Glinki. Istu nameru ima i lider Čečenije Ramzan Kadirov. Gubernator Jekaterinburga Jevgenij Rojzman je obećao da će jedan „hospis“ nazvati po njoj — fond Doktorke Lize je finansijski pomogao da on bude otvoren.
Zbog dela kakve je činila Rusi je nazivaju i „najvećim filantropom zemlje“. Kao takvu će je i pamtiti.