U tom trenutku imena stradalih još nisu bila objavljena. Znalo se samo da je avion nestao sa radara, ali se još ništa nije znalo o njihovoj sudbini. Postojala je nada.
Tek nešto kasnije crne slutnje su počele da se obistinjuju, a „crni“ spisak je objavljen. Na njemu je bilo ime još jednog mog znanca — uz ime kapetana Sergeja Abrosimova, stajalo je i ime Antona Gubankova, načelnika Odseka kulture Ministarstva odbrane Ruske Federacije.
Za Serjožu, kako smo od milja zvali Abrosimova, vezuju me lepe uspomene. Imali smo mnogo zajedničkih putovanja po Rusiji.
On je radio u Odeljenju za saradnju sa medijima ruskog Ministarstva odbrane. I ovog puta (pred)vodio je novinare put Sirije. Nažalost, za sve njih — ruske novinare, članove ansambla „Aleksandrov“, Doktorku Lizu, članove posade i predstavnike ruskog Ministarstva odbrane — to je bilo poslednje putovanje.
Poslednji put Serjožu sam videla u septembru. Prvo smo početkom tog meseca proveli nekoliko dana na najvećoj vojnoj izložbi „Armija 2016“ u parku Patriot nedaleko od Moskve, a odmah zatim smo zajedno putovali na Krim, gde su se održavale velike vojne vežbe „Kavkaz 2016“.
Puno smo tada razgovarali. Pričao mi je o svojoj porodici, životu u Podmoskovlju, svojoj svakodnevici, o Rusiji i Rusima. Bio je mlad, srdačan, topao i uvek nasmejan. Pamtiću ga baš po tom njegovom prepoznatljivom osmehu. Širio je pozitivnu energiju, sa lakoćom je osvajao ljude. Čista duša. Ma, ljudina!
I dalje ne mogu da verujem da više nije među nama.
Posebno će mi u sećanju ostati urezano jedno veče na obali Crnog mora. Pisala sam baš o tome po povratku sa Krima. Bilo nas je desetak u društvu. Iako je bio septembar, voda je bila još topla. Sate smo proveli na plaži, pričajući do duboko u noć. Smejali smo se, prepričavali dogodovštine, anegdote… Bilo je baš lepo i veselo.
I Serjoža je dugo plivao u tom Crnom moru — u istom tom moru koje nam ga je sada zauvek oduzelo. Ogromna bol, ogromna tuga. Iza njega su ostali supruga i dvoje male dece.
Uporno pokušavam da se setim da li smo prošle godine zajedno putovali i u Dagestan, na obalu Kaspijskog mora. Avion je bio pun, pa me je sećanje izdalo.
Avionom ruskog Ministarstva odbrane Tu-154 sa registarskim brojem 85572, koji se u nedelju srušio u Crno more, leteli su mnogi ruski novinari i predstavnici stranih medija, akreditovani u Rusiji. Nisam sigurna da li smo baš tom nesrećnom letelicom putovali do Dagestana.
Registarskog broja našeg „tupoljeva“ se ne sećam, a nisam ga spolja fotografisala iz dva razloga. Prvo zato što uvek polećemo sa vojnih aerodroma, gde je zabranjeno fotografisanje, mada ima i onih koji krišom „školjcnu“ i naprave po koji snimak. Drugi razlog je savet ruskih kolega, vojnih novinara, koji su sa ruskim ministrom odbrane Sergejom Šojguom obišli Rusiju uzduž i popreko — među njima važi pravilo da se avion nikada ne fotografiše dok je na pisti. Postoji verovanje da to donosi nesreću.
Ipak mi je za uspomenu na Tu-154 ostala fotografija, napravljena nad Moskvom po povratku iz Dagestana. Sećam se da je to bio jedan od najlepših prizora neba koje sam videla — boje su se prosto prelivale i stapale, od jarkonarandžaste do plave, a fantastična Moskva bleštala je ispod nas svim svojim sjajem.
Antona Gubankova, načelnika Odseka kulture Ministarstva odbrane Ruske Federacije, upoznala sam slučajno, nakon jedne konferencije za novinare, u pres-centru MIA „Rusija sevodnja“ u Moskvi, gde se nalazi i srpska redakcija Sputnjika.
Obradovao se kada je čuo da sam Srpkinja. Ansambl „Aleksandrov“ se baš tada spremao na veliku evropsku turneju, u okviru koje je trebalo da nastupi i u Beogradu. Tim povodom je konferencija za novinare i bila održana. Bilo je to krajem avgusta prošle godine.
Kod sebe nije imao vizitkartu, pa mi je na ceduljici ispisao svoje ime i broj telefona. Rekao mi je da uvek, kada god mi je nešto potrebno, mogu da ga pozovem. Tu ceduljicu i dalje imam. Ali, njegov telefon ćuti.
Posle tog susreta, sreli smo se samo još jednom. Po držanju, manirima i pažnji pamtiću ga kao pravog gospodina i čoveka koji je na mene ostavio lepe utiske.
O njemu sam znala mnogo, slušala sam od zajedničkih prijatelja, a i čitala sam. Ostavio je dubok trag u ruskoj kulturi, podigao je ugled ruskoj armiji, a negovao je i patriotsku tradiciju među ruskim vojnicima.
Pod njegovim rukovodstvom neposredno je bio i Teatar ruske armije, ansambl „Aleksandrov“, brojni muzeji Oružanih snaga Ruske Federacije…
Tog dana kada sam upoznala Gubankova, upoznala sam i neke rukovodioce i članove ansambla „Aleksandrov“. Pevali su nam, a sa nekima sam i razgovarala. Pričali su toplo o svojim nastupima u Srbiji, o najlepšim utiscima sa tih koncerata.
Pevali su uvek sa istim žarom, bilo da nastupaju pred ruskom armijom, pred krcatom dvoranom, predsednicima država ili pred jednom osobom.
Često se setim jedne priče koju su mi tada ispričali. Možda ta priča i najbolje opisuje njih i snagu njihove pesme.
Jedna baka — Moskovljanka, doživela je duboku starost, ali godinama nije mogla da stane na noge. Iznad svega volela je da sluša hor „Aleksandrov“, ali na njihove nastupe nije mogla da ide. Neko od njene rodbine je to ispričao jednom od članova ansambla i oni su rešili da joj prirede koncert — u njenom stanu, uz bolesničku postelju. Kažu, otpevali su joj nekoliko pesama, a baka je ustala iz kreveta i zadovoljno im rekla: „E, sad ćemo zajedno da popijemo čaj!“.
Njih više nema, ali njihova muzika i pesma će živeti večno.
Gostovanjem u Beogradu u septembru prošle godine su bili veoma zadovoljni — imali su više nego uspešan nastup.
„Veoma mi je drago što sam se sa Vama upoznao. Olivera, oduševljen sam Vašim tekstom, iako ne stojim baš najbolje sa srpskim. Hvala Vam puno! Sa velikim zadovoljstvom Vas očekujemo da budete gost u našem ansamblu i na našim nastupima“, napisao mi je jedan od „aleksandrovaca“.
Od njih mi je ostalo nekoliko divnih, toplih mejlova i teget majica sa amblemom ansambla „Aleksandrov“, koju su mi darivali.
Gubitak takvih ljudi, veličina, umetnika i vojnika je velika tragedija ne samo za Rusiju već za ceo svet.
Ono što sada sigurno znam jeste da će oni živeti u mom srcu, i mojoj duši.
Prijatelji moji, neka vam je večna slava!
