Građani će kad god da ih pitate da li su česti izbori reći da su prečesti. Tu nema dileme, oni to stalno pričaju. Građani ne misle da je politika cenjena. Većina političara imaju ocene koje su negativne, konstatuje na početku „Sputnjik intervjua“ Srđan Bogosavljević iz „Ipsos stratedžik marketinga“.
Međutim, dodaje on, svaki novi izbori nekome probude neku novu nadu. I u Srbiji postoji prilično konstantan odziv birača na izbore.
Bogosavljević kaže da je tačno da bi građani, ne samo u Srbiji već i u regionu, vrlo rado glasali za nekog novog kad bi im se taj novi ili dopao ili bi bar na prvi pogled mislili da im nosi nešto što je drugačije, novo.
„Nekog prostora ima. To najbolje možete da vidite kad pitate: ’Kome najviše verujete?‘. U Srbiji tu imate Aleksandra Vučića izvučenog kome se veruje, ali mnogo bolje plasiran od Vučića je ’niko‘. Znači, nikom ne verujem“, precizira Bogosavljević.
Sve dok nemamo tačnu listu ljudi koji su se kandidovali, ističe ovaj istraživač, nijedno istraživanje ne može biti do kraja ozbiljno. Ta istraživanja jesu ozbiljna u smislu priprema strategija i taktike i interesantna su mnogo više za političke stranke i političare nego za javnost.
Kako se kotiraju potencijalni kandidati, koji se barem u javnosti najčešče pominju?
— Imali smo nekoliko simulacija. Pitali smo građane ko se vama najviše dopada, kome najviše verujete, u koga vi najviše verujete?
Jesu li to ponuđeni ili neponuđeni odgovori?
— To su neponuđeni odgovori. I tu nema dileme — Aleksandar Vučić je tu do deset puta ispred prvog sledećeg.
On je taj kome se najviše veruje. Ti procenti podrške se kod njega kreću preko 30 odsto stalno, pa do 35, 36, 37 odsto.
Takvu podršku Vučić ima nekih tri godine. Takve procente podrške je imao, u našoj istoriji merenja, samo Vojislav Koštunica jedan kratak period.
Ko je prvi sledeći posle Vučića?
— Prvi sledeći, prema pravilu, dođe iz prve sledeće najveće stranke. To je Ivica Dačić.
A ti novi?
— Pitali smo ispitanike i: „Ko bi prema vama bio interesantan da se pojavi kao nova politička figura?“. I tu, barem istraživački gledano, nema inventivnosti. Sve se svodi na nekoliko najpopularnijih sportista. Kad smo pitali za žene, to se svede na nekoliko najpopularnijih pevačica — Ceca, Lepa Brena… i tu završimo. A kod sportista se završi sa Novakom Đokovićem i Vladom Divcem.
Na koliko odsto stoji Ceca?
— To su jako mali procenti. Ispitanik nema ideje i kad baš mora ili hoće nešto da kaže, onda kaže ove ljude.
Kad ste govorili da Aleksandru Vučiću veruje…
— …veruje mu 35, 36 odsto, od total populacije. Znači, govorimo o 1.800 hiljada ljudi koji kažu: „Ja njemu najviše verujem“.
Ranije ste pominjali da je onaj „niko“ popularniji od Vučića. Da li se on pojavljuje i ovde? Na koliko je on procenata?
— „Niko“ je tu na 50 odsto. Posle njega je Vučić sa 1.800 hiljada, pa onda prvi sledeći sa 250.000.
Kažete da ste pravili simulacije, jer nema tačne izborne liste.
— Probali smo najprostiju varijantu, a to je ili ide Nikolić ili ide Vučić u ime SNS-a. I tu je razlika vrlo ozbiljna. A na drugoj strani se pojavljuju oni koji su se na neki način najavili — Vuk Jeremić, Saša Janković, Dragan Šutanovac, Boško Obradović, Vojislav Šešelj.
I tu Vučić glatko dobija prvi krug, a Toma Nikolić ne dobija u prvom krugu.
Na drugom mestu, u oba slučaja, jeste Vuk Jeremić — bitno jači kad je Toma Nikolić u igri, nego kad je Vučić u igri. Na trećem mestu je Šešelj, a potom ide Saša Janković. Prema tim podacima bi se moglo zamisliti da svaki od njih trojice, ako bi došlo do drugog kruga bude drugoplasirani.
Koliko se razlikuju, generalno govoreći, glasanje i izbori ako su samo predsednički od varijante kad su u paketu sa parlamentarnim?
— Tu se pojavljuje realna razlika.
Kad kad imate parlamentarne izbore vi imate pešadiju. Vojnim rečnikom, mediji su topovi, oni vam otvore prostor, ali pešadija osvaja. Kad imate parlamentarne izbore, ili lokalne izbore, onda postoji gomila ljudi koji imaju neke vrlo jake interese.
Tu postoji gomila ljudi koja hoće da se trudi, koja hoće da agituje da drugi izađu…
Kad počnu predsednički izbori tim ljudima je to muka. Stranačkim infrastrukturama se ništa u životu neće desiti ako budu samo predsednički izbori. Sve će za njih ostati isto, a oni treba da trče svaki dan, da jurcaju, da lepe plakate, da ubeđuju komšije da glasaju, da izađu na glasanje… tako da je u tom smislu aktivizam teže pokrenuti ako nemate izbore u kojima će veći broj ljudi pomisliti da im se menja nešto u životu zahvaljujući tome.
Dosta se priča o zajedničkim kandidatima. Ako bi kandidat SNS-a bio kandidat stranaka iz Vlade, šta bi to donelo? A šta bi donelo ako bi opozicija imala zajedničkog kandidata?
— U ovom trenutku to nismo pravili, ali iz raznih ranijih istraživanja jednostavno je zaključiti — zajednički kandidat Vlade, pod uslovima da lideri Vlade ubede svoje simpatizere da glasaju za tog zajedničkog kandidata, dobio bi 68 odsto glasova. On bi glatko dobio izbore.
Takođe je jasno bilo i na prethodnim parlamentarnim izborima, pa i sad, da bi zajednički kandidat DOS-ovske ili prozapadne demokratske opozicije sasvim sigurno bio dočekan sa aplauzom.
Zajednički kandidat bi dobio više glasova, ali je rezervoar tih glasova relativno mali. Kad saberete te stranke i kad vidite šta su dobile, to je malo. To je možda za drugo mesto, ali nikako za prvo mesto, nikako za pobedu nad kandidatom SNS-a.
Međutim, realnost nam kaže da ćemo imati dva kandidata sa nacionalne opozicije i sa ove kosmopolitske opozicije jedno četiri kandidata. Tako da ne vidim da ćemo uopšte biti u prilici da razgovaramo o tom zajedničkom kandidatu.
Ceo intervju možete čuti u audio-fajlu.
