Bivši šef američke diplomatije prisustvovao je u Oslu dodeli Nobelove nagrade za mir predsedniku Kolumbije Manuelu Santosu. Kisindžer je i sam dobio tu nagradu 1973. godine i ovog puta je bio pozvan da održi predavanje i učestvuje u drugim svečanostima u prestonici Norveške.
„Za mnoge političare, posebno one koji rade za vladu SAD, Nobelova nagrada je postala sredstvo kojim se opravdava njihov imidž i kako bi se na taj način, istorijski gledano, umanjio zločin genocida i ubistava“, rekao je Sepulveda za Sputnjik.
„Nobelova nagrada Kisindžeru uvek je izazivala brojne sumnje i rasprave, a mene boli činjenica da je on ponovo pozvan u 21. veku u vreme kada smo značajno napredovali u poimanju ljudskih prava. To su dakle način i sredstvo da se opravdaju dela Kisindžera“, izjavio je Sepulveda, sin Karmen Pas, starije ćerke bivšeg čileanskog predsednika.
Pismo Pabla Sepulvede objavio je „Aftenposten“, jedan od najtiražnijih listova u Norveškoj. U tekstu je Aljendeov unuk detaljno opisao kako je Kisindžer povezan sa državnim prevratom u Čileu i krvavom diktaturom koja je trajala narednih 17 godina.
„Zapravo, jasno je da niko neće uhapsiti Kisindžera, niti da će ga osuditi, ali će pominjanje te priče u medijima možda makar dovesti do toga da ga istorija zapamti kao zločinca i dželata, a ne kao nekoga ko je dobitnik Nobelove nagrade za mir“, govori Sepulveda koji trenutno živi u Venecueli.
Pablo Sepulveda je, kao i njegov deda, lekar po profesiji i smatra da se u zvaničnoj istoriji „premalo govori o ulozi SAD tokom priprema samog puča, kao i tokom čileanske diktature“. Sepulveda govori i da nije dovoljno poznata uloga Ričarda Niksona i Henrija Kisindžera u krvavom uspostavljanju neoliberalnog ekonomskog modela u Čileu.
Sepulveda govori i da su se nekoliko dana nakon pobede Aljendea na izborima 1970. godine američki političari susreli sa Agustinom Edvardsom, vlasnikom konzervativnog lista „El Merkurio“, kako bi pokušali da se umešaju i ometaju inauguraciju. Takođe, u to vreme izbor predsednika države trebalo je da odobri Kongres, pa je cilj tih sastanaka bio i to da zakonodavno telo ubede da ne dopuste Aljendeu da upravlja državom.
Sepulveda govori i da su Renea Šnajdera, vrhovnog komandanta vojske, ubili ultradesničari. Šnajder je posle izbora Aljendea za šefa države izjavio „da će poštovati izabranog predsednika, onoga kome je narod dao mandat“. Prema rečima Sepulvede, „grupa koja je izvršila napad na Šnajdera i oružje kojim su oni počinili ubistvo poticali su iz američke ambasade“.
Aljendeov unuk dodaje da su SAD finansirale kampanju Hrišćansko- demokratske partije protiv rezultata izbora i sakupili sredstva upravo za list „El Merkurio“ kako bi postao oslonac čitave kampanje protiv Aljendea. Uz sve ostalo, Edvards, vlasnik pomenutog lista, bio je i predstavnik „Pepsi kole“, jedne od ključnih kompanija koja je sponzorisala Ričarda Niksona, a to mu je, kaže Sepulveda, omogućavalo da održava kontakt sa državnim sekretarom Kisindžerom.
„Štrajk preduzetnika“ koji je organizovan 1972. godine i koji je doveo do problema u snabdevanju i saobraćaju, takođe je bio delo SAD, kaže Sepulveda.
„Štrajk je bio organizovan i sproveden uz finansijsku pomoć Amerike, jer su tada vozači kamiona dobijali dva puta više novca da ne voze, nego što bi dobili da su redovno radili, pa im je bilo isplativije da ne voze.“
„Kisindžer je stajao iza operacije ’Kondor‘, a o tome postoji veliki broj dokaza i to se zna, ali samo u uskim krugovima. O toj temi mediji ne pišu. U Čileu malo ko zna o tome, svi samo govore uopšteno o prevratu i o vojnoj hunti, ali niko ne pominje SAD kao glavne organizatore svega toga“, zaključuje Sepulveda.
