Nil Ferguson, jedan od najpoznatijih svetskih istoričara i političkih analitičara, posetio je Beograd kako bi promovisao svoju najnoviju knjigu — biografiju Henrija Kisindžera. Svaka knjiga koju je Ferguson dosad objavio postala je svetski bestseler — „Uspon novca“, „Moć novca“, hronika porodice Rotšild, samo su neke od njih.
U Beogradu je, kaže, prvi put — i uživa u njemu, jer srpska prestonica ima tri stvari koje ceni kod gradova: „reke, brda i interesovanje velikih sila“. Domaćini su mu bivši srpski ministar spoljnih poslova i kandidat za generalnog sekretara UN Vuk Jeremić i njegova nevladina organizacija Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj.
Ferguson se tokom posete Beogradu sreo i sa srpskim intelektualcima, sa kojima je, kako kaže, imao veoma plodne razgovore.
„Uživao sam u nekoliko susreta sa srpskim istoričarima i političkim misliocima, kao i u predivnoj hrani. Veoma lepo iskustvo — skoro pa previše zabave!“, kaže Ferguson.
U Beograd je stigao iz Drezdena, gde je učestvovao na sastanku Bilderberg grupe — ali o tome ne želi da govori.
„Mislim da bih prekršio pravila te organizacije ako bih govorio o tome — ali mogu da kažem da je bilo dosta reči o „bregzitu“, kao i o mogućnosti da Donald Tramp postane predsednik SAD. Mislim, doduše, da se o tim pitanjima raspravlja na mnogim skupovima u Evropi ovih dana“, odgovara Ferguson.
Pomenuli ste „bregzit“. Kako će se, prema Vašem mišljenju, završiti saga o britanskoj dilemi — da li ostati u EU ili je napustiti?
— Pre šest meseci predvideo sam da će se dve grupe toliko približiti jedna drugoj da će biti nemoguće predvideti ishod referenduma, i upravo se to i dogodilo. Plašim se da je u poslednjih desetak dana naglasak na kampanji za izlazak Britanije iz EU. Mislim da će, ukoliko se nešto dramatično ne dogodi, Britanija većinom glasati za izlazak iz Unije, i to me jako brine. Mislim da iz nekog razloga Dejvid Kameron nije uspeo da ubedi većinu britanskih glasača da će „bregzit“ biti jako loš za ekonomsko zdravlje nacije. Pošto nemaju strah, u ekonomskom smislu, glasači su spremni da se kockaju — u nacionalističkom i, rekao bih, nemarnom smislu.
Da li smatrate da Evropa može da bude kompletna bez Rusije?
— Rusija je evropska zemlja sa azijskom imperijom — i to je, u izvesnom smislu, čini jedinstvenom. Evropa nema drugih imperija. S obzirom na to da se proteže kroz čitavu Aziju, do Vladivostoka, Rusija ipak ne može da bude normalna evropska država, kao što može Poljska, da bude integrisana u EU. Ali opet, Rusija ne može da bude izuzeta iz Evrope, pre svega zbog svoje istorijske važnosti. Ona je velika sila — o tome je pisao još Leopold Ranke.
Kako će, prema Vašem mišljenju, Rusija i Evropa okončati nesporazume?
— Mislim da je period 2013-2014. bio veoma loš za rusko-evropske odnose. Ako se osvrnemo na ukrajinsku krizu, mislim da je to bila greška koje se mogla izbeći. Greška koja nije samo ruska, već je u izvesnoj meri i američka i evropska greška. Sada je izazov s kojim se suočavaju ruski, američki i evropski državnici — kako se vratiti na period koji nije bio tako davno, a kada su odnosi bili mnogo bolji? Ne mislim da je to nemoguć zadatak, ali je veoma težak dok god traje konflikt — ne samo konflikt u Ukrajini, već i konflikt na Bliskom istoku, dok se ne reše osnovna pitanja. Uveren sam da se to neće dogoditi dok se ne dese promene u Beloj kući, jer je jasno da predsednik Obama nije uistinu posvećen pregovorima sa ruskom stranom — a potrebno je da to bude, ukoliko želi da problemi u Ukrajini i Siriji budu rešeni.
Smatrate li da Evropa može da opstane bez „specijalnih odnosa“ sa SAD?
— Mislim da najvažniji odnosi koje SAD danas imaju nisu sa evropskim zemljama. Ako pogledate spoljnu politiku predsednika Obame, nećete naći čvrste dokaze o specijalnim odnosima sa evropskim državama. Obama je bio mnogo više zainteresovan za Aziju. Ometala ga je situacija na Bliskom istoku, a bio je daleko zadovoljniji unapređenjem odnosa sa Latinskom Amerikom. On je predsednik koji, u poređenju sa svojim prethodnicima, nije obraćao previše pažnje na Evropu. Mislim da se Evropljani nikada nisu navikli na to, zato što su bili oduševljeni izborom Obame.
U Beograd ste došli kako biste promovisali novu knjigu — biografiju jednog od najznačajnijih državnika savremenog doba, bivšeg američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera. Neki krugovi ga optužuju za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, a Vi ga nazivate idealistom. Po nekima, to je jeretička tvrdnja. Zašto Kisindžera nazivate idealistom?
— Ovo je prvi tom njegove biografije, koji pokriva period do 1969. godine. Većina navodnih zločina dogodila se kada je Kisindžer bio u vladi. Moguće je da će drugi tom biti mnogo kritičniji. Sumnjam da ću ga nazvati ratnim zločincem, zato što ne verujem da je to bio — a ako je bio, to je onda bio i svaki drugi američki državni sekretar. Mislim da je mladi Kisindžer, onaj iz pedesetih i šezdesetih godina, bio idealista u najdubljem značenju te reči. Ljudi su iznenađeni podnaslovom knjige, ali su još više iznenađeni kada pročitaju knjigu.