Politikom se danas u Americi bave „neistorijski ljudi“ koji su u školi istoriju učili ne kao „skup povezanih događaja, već kao teme bez konteksta“, rekao je Kisindžer u intervjuu za američki dvomesečnik „Nešnel interest“.
„Problem sa ratovima koje je Amerika vodila od Drugog svetskog rata je neuspeh da se strategija poveže sa onim što je moguće ostvariti na domaćem terenu“, objasnio je on.
„Svih pet ratova u kojima smo se borili od kraja Drugog svetskog rata počeli su sa velikim entuzijazmom, ali jastrebovi nisu prevladali na kraju. Oni su, na kraju, bili u manjini“.
„Ne bi trebalo da se uključujemo u međunarodne sukobe ako nismo sposobni da predvidimo njihov kraj i ako nismo spremni da izdržimo napor da ostvarimo taj cilj“.
Bivši visoki zvaničnik osvrnuo se i na nastanak i prirodu vojnog sukoba u Ukrajini.
„Ono što se dešava u Ukrajini ne može se objasniti jednostavnom formulom primenjivih principa koji funkcionišu u Zapadnoj Evropi, a ne onima bližim Staljingradu i Moskvi. U tim okvirima treba analizirati dešavanja u Ukrajini“.
Nije moguće da je Putin potrošio šezdeset milijardi dolara na Olimpijske igre u Sočiju, da bi, samo nedelju dana od ceremonije zatvaranja koja je prikazala Rusiju kao deo zapadne civilizacije, otpočeo sukob, objasnio je Kisindžer.
„Dakle, moramo se zapitati kako se to dogodilo“, rekao je Kisindžer.
„Susreo sam se sa Putinom novembra 2013. Tada je pokrenuo mnoga pitanja — Ukrajina je bila na dnu liste kao ekonomsko pitanje koje Rusija mora da rešava putem carina i cene nafte“.
Tada je dao svoje viđenje stvari.
„Prva greška bilo je nesmotreno ponašanje Evropske unije. Oni nisu shvatali implikacije nekih sopstvenih uslova. Ukrajinska unutrašnja politika učinila je nemogućim da Janukovič prihvati evropske uslove i bude reizabran, a da Rusija na to gleda kao na ekonomski problem“.
„Tako je ukrajinski predsednik odbio uslove EU. Evropa se uspaničila, a Putin je postao samouveren. On je taj trenutak shvatio kao sjajnu priliku da odmah u delo sprovede ciljeve za koje je do tada smatrao da su dugoročni. Ponudio je petnaest milijardi dolara da skrene Ukrajinu u Evroazijsku uniju“.
U svemu tome, kaže Kisindžer, Amerika je bila pasivna. Nije bilo ozbiljnog dijaloga sa Rusijom ili EU oko toga šta se sprema. Svaka strana igrala je neku vrstu racionalne igre zasnovanu na zabludama onog drugog dok je Ukrajina skliznula u majdanski ustanak u sred onoga što je Putin deset godina gradio kao priznanje statusa Rusije.
„Nesumnjivo je da je u Moskvi sve to izgledalo kao da Zapad pokušava da Ukrajinu izmesti iz ruske orbite. Tada je Putin počeo da se ponaša kao ruski car Nikolaj Prvi pre više od jednog veka. Ne opravdavam taktiku, samo je stavljam u kontekst“, objasnio je Kisindžer.
Ako Zapad tretira Rusiju kao ozbiljnu veliku silu, dodao je, treba u ranoj fazi da utvrdi može li se ruska zabrinutost pomiriti sa potrebama zapada. Zapad bi trebalo da razmotri mogućnost postojanja demilitarizovane zone na području između Rusije i postojećih granica NATO.
„Zapad okleva da preduzme mere za ekonomski oporavak Grčke i sigurno neće preuzeti Ukrajinu kao unilateralan projekat. Tako da bi nešto što bi najmanje moglo da se uradi bilo ispitivanje saradnje Rusije i SAD u vojno neutralnoj Ukrajini“, kaže Kisindžer.
„Ukrajinska kriza pretvara se u tragediju zbog zbunjujućih dugoročnih interesa globalnog poretka sa neposrednom potrebom obnove ukrajinskog identiteta. Podržavam nezavisnost Ukrajine u postojećim granicama. Za to sam se zalagao od samog početka postsovjetskog perioda. Kada čitamo da se muslimanske jedinice bore u ime Ukrajine, smisao proporcije je izgubljen“.
Kisindžer je izneo svoje viđenje budućnosti, upozoravajući na politiku „lomljenja kičme ruskoj vladi“, jer niko ne zna kakve bi mogle biti njene posledice.
„Slamanje Rusije je postalo cilj, a dugoročni cilj bi trebalo da bude njena integracija“, zaključio je Kisindžer.