Evropska agencija za zaštitu granica „Fronteks“ u aprilu ove godine upozorila je na opasnost od šverca naoružanja sa Balkana. U njihovom izveštaju navodi se da se lako može doći do „kalašnjikova“ i granata sa prostora bivše Jugoslavije, dodajući da je rizik od šverca naoružanja na Balkanu porastao zbog talasa izbeglica.
Ivan Zverzhanovski, vođa projekta Ujedinjenih nacija za borbu protiv nelegalne trgovine oružjem je pre samo nekoliko dana izjavio da, prema informacijama ove agencije, pištolj koji je kupljen za 250 do 500 evra na crnom tržištu na Balkanu može da se proda za 3.000 do 5.000 evra u zemlji kao što je Švedska. Nedavno je i agencija AFP prenela procenu međunarodnog istraživanja o lakom naoružanju iz 2014. godine, da se u posedu civila na Zapadnom Balkanu, na kome živi manje od 25 miliona ljudi, nalazi između 3,6 i 6,2 miliona komada vatrenog oružja!
Da je ovoliko oružje zaostavština ratova koji su deset godina vođeni na prostorima bivše SFRJ nije teško zaključiti, ali treba podsetiti kako je toliko oružja dospelo na Balkan i pronašlo put od „mini-rata“ u Sloveniji do terorista takozvane OVK na Kosovu i Metohiji tokom devedesetih.
Nekadašnja Jugoslavija je izvozila oružje u vrednosti od oko 500 miliona dolara godišnje, i to uglavnom na Bliski istok i u neke zemlje-članice Pokreta nesvrstanih. Proizvodnja delova se odvijala u različitim republikama: ključne komponente tenka M-84 — inače ponosa Jugoslovenske narodne armije — pravljene su u BiH, Srbiji, Crnoj Gori, a sastavljane u Hrvatskoj.
Mini-rat slovenačke Teritorijalne odbrane sa Jugoslovenskom narodnom armijom 1991. godine ostavio je iza sebe 60 kontejnera sa oružjem koje je ilegalno uvezeno, preko luke Koper. Odmah po završetku tog sukoba, Slovenci su to oružje prodali Hrvatskoj. Konvoj sastavljen od 31 šlepera koji je i pored embarga Evropske zajednice i Ujedinjenih nacija, napunjen sa 15.000 automatskih pušaka uz nekoliko miliona municije i 3.000 raketa za ručne bacače, legalno je prešao slovenačko-hrvatsku granicu. Rat u Hrvatskoj bio je te 1991. godine u samom začetku — a oružje je pristizalo ne samo iz Slovenije već sa svih strana. Hrvatska je iz Belgije i Slovačke nabavila pištolje, a prve automatske puške SAR-80 i puškomitraljezi „ultimax“, kalibra 5,56 milimetara stigli su iz Poljske, Češke i Ukrajine. Sve u svemu, Hrvatska je početkom 1991. potrošila gotovo 200 miliona dolara na uvoz oružja. Kako je rat u Hrvatskoj odmicao, tako se onaj u Bosni i Hercegovini rasplamsavao, pa je ilegalna trgovina oružjem cvetala.
„Višak“ iz Hrvatske se prebacivao u Bosnu, a dodatna pomoć Armiji BiH pristizala je i američkim transportnim avionima „herkules“. Najpoznatija isporuka je ona takozvana tuzlanska, iz 1994, kada je iz američkih aviona isporučeno oružje — telekomunikacije, protivoklopni sistemi, municija i streljačko naoružanje.
BiH je i sama proizvodila municiju. Moderna fabrika „Igman“ kod Konjica imala je do rata kapacitet od 300.000 metaka dnevno, a za vreme rata proizvodila je toliko nedeljno, zahvaljujući tome što je pod kontrolom Sarajeva ostala fabrika „Pobeda“ iz Goražda koja je proizvodila inicijalne kapisle.
No, paraf u Dejtonu 1995. za Bosnu i Hercegovinu značio je i kraj potrebe za naoružanjem. Bosna u mir ulazi, prema podacima SFOR-a, sa 26.800 automatskih pušaka, 5.000 pištolja sa rezervnim šaržerima, 13 miliona metaka, 40 hiljada komada streljačkog naoružanja, 174.000 ručnih bombi, 32.00 nagaznih mina, 38 tona eksploziva, 200.000 teškog naoružanja, pristiglog tokom rata iz Paname, Irske, Avganistana, Pakistana. Sukobi na Kosovu došli su za njih u pravi čas. Bosanski „višak“ oružja prelio se u ruke Oslobodilačke vojske Kosova.
OVK se oružjem snabdevala i snabdeva se iz dva izvora: Republike Albanije i Bosne i Hercegovine. Kosovski Albanci su bili dobre platiše, a prvu isporuku oružja iz BiH platili su oko milion dolara početkom 1996. godine. U njoj je bilo nekoliko stotina automatskih pušaka AK-47 jugoslovenske proizvodnje, argentinske puške FAL, različiti automati i mitraljezi raznih kalibara, 167.000 metaka, 1.250 kilograma trotila, devet minobacača i 579 mina za njih, 269 raketnih bacača tipa „osa“, „zolja“, 68 raketnih bacača i 300 raketa za njih, nekoliko vođenih raketa, ali i tri protivavionske rakete „strela 2M“, kao i snajperi.
Iz Albanije je šverc išao klasičnim švercerskim putevima preko Prokletija. Indikativno je i to da je baš 1997. godine obijena oružarnica u Albaniji i da je „nestalo“, prema njihovim podacima: 600.000 automatskih pušaka sistema „Kalašnjikov“; 200.000 poluautomatskih pušaka sistema „Simonov“ (SKS); 20.000-30.000 kineskih pušaka tipa „10. juli“; na hiljade automata i mitraljeza sovjetskih sistema raznih kalibara; oko 10,5 miliona metaka; oko milion nagaznih mina; hiljade minobacača i desetine hiljada mina za njih; stotine tona eksploziva itd.
Oružje koje je srpska policija plenila kod Albanaca sve do kraja 1997. bilo je ili jugoslovenskog porekla, ili komercijalno i švercovano sa Zapada iz prethodnih ratova.
Krajem 1997. policija na Kosovu pleni nemačke i italijanske puškomitraljeze i automate, lovačko oružje i nešto savremenog vojničkog oružja, kupljenog na crnom tržištu u Hrvatskoj i Bosni. U rukama albanskog stanovništva u to vreme bilo je oko 200.000 komada vatrenog oružja. Albanci su posle bombardovanja 1999. počeli veliku rasprodaju oružja pretežno preko Makedonije i Albanije. Procene Unmika iz decembra 2005. pokazale su da na Kosovu ima između 350.000 i 400.000 komada ilegalnog streljačkog oružja. Danas niko više i ne vodi računa o tome, osim švercera oružja.
