Diplomata se drži za reč, država za potpis. Međutim, prečesta je praksa da ozbiljne države, stabilne ekonomije i uzorne (unutrašnje) demokratije stave svoj potpis na međudržavni dokument kao jedna od ugovornih strana ili kao garant dogovora drugih država ili naroda, pa potom sve (u)čine da taj dokument omalovaže i ignorišu.
Šta (nam) to radite
„Da li su predstavnici Prištine označeni sa zvezdicom i sa fusnotom na sastancima? Da li poštujete statusnu neutralnost? Govorite o njima kao da su zemlja, a mi nismo s tim saglasni. Da li se SSP sa Kosovom ratifikuje u nacionalnim parlamentima država članica? Ne, ratifikovan je samo u Evropskom parlamentu. Kako možete da govorite o Kosovu kao državi“, upitao je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić ministre zemalja EU i visoku predstavnicu EU za spoljnu politiku i bezbednost Federiku Mogerini na sastanku šefova diplomatija Višegradske grupe, Zapadnobalkanske šestorke i njihovih suseda u Varšavi.
„Mi jesmo tolerantni, ali vi u EU treba da se pridržavate svojih odluka“, istakao je tom prilikom Dačić i dodao da se od Srbije traži pridruživanje odlukama EU u spoljnoj politici koje nisu u skladu s njenim nacionalnim interesima.
U međunarodnim odnosima se, kako za Sputnjik tvrdi Dušan Proroković, upoređuju potencijali moći, a međunarodno pravo tu ponekad igra ulogu, ali najčešće je uopšte nema.
„Ukoliko Ivica Dačić želi da se čuje glas Srbije, onda mora da nađe mnogo moćnijeg saveznika koji će taj glas Srbije snažnije zastupati, i tako svoje interese mnogo bolje braniti“, sugeriše Proroković i naglašava da se na međunarodno pravo u politici uglavnom oslanjaju slabiji.
„Kad dođete do toga da se samo pozivate na međunarodno pravo, to znači da su vam ostali potencijali moći prilično tanki“, dodaje Proroković.
Sve to može, ako MI ne kažemo drugačije
Primera nediplomatske prakse je napretek, a neki od njih su i nepoštovanje Rezolucije 1244, nepridržavanje obaveza iz Kumanovskog sporazuma, nezaiteresovanost za formiranje Zajednice srpskih opština, razgradnja Dejtona…
Da li, dakle, u diplomatiji stvarno važi pravo jačeg, a onda i menjanje pravila kako njima i kom trenutku paše?
Za iskusnog diplomatu Vladislava Jovanovića, sve se svodi na odnos u pregovaračkom procesu. Ako slabija strana uđe u pregovarački proces sa nekom jačom stranom, onda mora da bude u pripravnosti da će biti nadigravana, bilo kroz taj proces, bilo posle procesa.
Zemlje Zapada, tvrdi Jovanović, razvile su — tokom kolonijalne vladavine kad su se nepravedno odnosile prema raznim plemenima i urođenicima sa kojima su potpisivale razne ugovore, kojih se nikad nisu držale i prema kojima su se ponašale suprotno načelima i vrednostima na kojima su izgrađivane njihove demokratske države — pravo koje izvlače iz sile.
„Može se, bez preterivanja reći da se demokratija i ljudske vrednosti završavaju na granicama tih država a iza tih granica nastupa njihova samovolja, koja se primenjuje i primenjivala se i tokom jugoslovenske krize“, konstatuje Jovanović za Sputnjik.
Tokom pregovora u Hagu o jugoslovenskoj krizi, navodi još jedan od primera Jovanović, svim republikama je ponuđeno da dođu i da se ako mogu dogovore uz pomoć Evropske zajednice, a ako ne mogu — svi su slobodni da se vrate kućama kao da se ništa nije desilo.
„To je bila prevara jer je iza toga, posle nekoliko nedelja, sledio nacrt tog dogovora prema kome je Jugoslavija prestala da postoji, a republike su pozvane da dođu na šalter u Brisel da dobiju priznanje svoje nezavisnosti“, jasan je Jovanović.
Pregovori su, dodaje on, najbolji način rešavanja problema, ali sa dobrim obezbeđenjem da će u njima biti osnovnog uzajamnog poštenja i ispunjavanja preuzetih obaveza.
Degeneracija diplomatije
Male države, prema Dušanu Prorokoviću, nemaju preteranog izbora, pogotovu kad se nalaze u situaciji u kakvoj je Srbija.
„Dakle, morate da ulazite u razne vrste aranžmana sa velikim silama. Međunarodni odnosi se odvijaju u anarhičnom okruženju, a vi se hvatate za ono za šta možete da se uhvatite kako biste obezbedili svoju poziciju u toj anarhiji i ukoliko nemate drugog načina da se obezbedite, prihvatate i te aranžmane koji se definišu u skladu sa nekim odredbama međunarodnog prava“, determiniše Proroković.
Velike sile, pojašnjava dalje on, koriste međunarodno pravo kako bi osigurale svoju poziciju, i to se pre svega tiče Zapada, odnosno Amerikanaca, koji su, kako kaže, to doveli do savršenstva.
Zapad, prema tvrdnji Vladislava Jovanovića, ne vodi korektnu već politiku prema njihovim uskim interesima.
„To nije diplomatija, to je degeneracija diplomatije“, kategoričan je Jovanović. „To je diktat volje strane koja sebe oseća i smatra jačom. I to oni ne čine samo prema Srbiji, već prema svim zemljama prema kojima imaju ili misle da imaju nadmoćan položaj, uključujući i Rusiju, jer pokušavaju da govore jezikom sile kroz taj obruč sankcija“.
Zapad je, zaključuje Jovanović, trijumfalizam koji je postigao okončanjem Hladnog rata preveo na praktičan teren i sprovodi ga u odnosima sa svima sa nadmoćne pozicije, ne hajući za principe, međunarodno pravo i ne plašeći se optužbi za duple standarde, jer im ta pozicija daje ležernost.
