U trenutku kad građani u Srbiji već četvrt veka (a bilo je toga, nažalost, i dosta ranije) slušaju, trpe i jadaju se zbog većih ili manjih ucena isporučenih državi kao celini, nameće se pitanje da li je Srbija nekad u svojoj istoriji vodila samostalnu politiku i da li je — kao takva u datim vremenskim i geopolitičkim prilikama — mogla da vodi samostalnu politiku. Naravno, pitanje je i da li bilo koja država — ako nije imperija, carstvo ili jedna od sadašnje dve velike svetske supersile — može da vodi samostalnu i nezavisnu politiku.
Nemilosrdni odnosi država
Odgovor koji na to pitanje traže i javnost i građani, prema mišljenju istoričara Čedomira Antića, mora biti izričit i apsolutan. No, sugeriše on, svakako treba postaviti pitanje šta znači samostalna politika.
„Kad govorimo o nezavisnosti, treba da govorimo o složenom konceptu u kojem prvo mi treba da znamo šta hoćemo. Da li mi znamo šta hoćemo?“, konstatuje Antić.
Međunarodni odnosi su, tvrdi istoričar Miloš Ković, kao filmovi o dinosaurusima.
„Tu milosti nema. Kad jedan padne na travu, ostali se bacaju na njega. O tome nam govori sudbina Jugoslavije. Ili sudbina Čehoslovačke od 1938−1939. Znači, mali mogu da prežive samo oslonjeni na velike“, jasan je stav Kovića.
Bivalo je — svoji na svome
Srbija je, podseća Čedomir Antić za Sputnjik, još u vreme Prvog srpskog ustanka i kasnije u doba kneza Miloša, stekla punu unutrašnju samostalnost. Iako tada, dodaje on, nije bila priznata od velikih sila, nije imala međunarodni kapacitet i dugo su na njenoj teritoriji bili osmanski garnizoni, kad je reč o ekonomiji, prosveti, kulturi — Srbija je bila samostalna.
„Kad je reč o spoljnoj politici, upravo kad je 1878. postala samostalna, Srbija je u stvari došla u polukolonijalni odnos prema Austrougarskoj, ali je iz tog potpuno nepovoljnog položaja uspela da se izbavi okrećući se drugim silama tokom Carinskog rata i kasnije u Prvom svetskom ratu“, ističe Antić.
I prema stanovištu istoričara Miloša Kovića, Srbija je posle obnove države u 19. veku bila samostalna u iznenađujućoj meri, s obzirom na njene razmere u odnosu na tadašnje velike sile. Srbi su, precizira Ković za Sputnjik, nastojali da vode samostalnu politiku od Karađorđa do Petra Karađorđevića, ali su uvek dobro znali da moraju imati velike sile koje će stajati na njihovoj strani.
„Dakle, da. Spoljna politika Srbije bila je samostalna, ali uvek uz oslonac na velike sile. Povremeno je Srbija, odnosno Jugoslavija, mogla da bira, a povremeno ne“, precizira Ković i dodaje da je suština bila u tome da se ne precene sopstvene moći.
„Ako su nečega Srbi željni i žedni, to je upravo bila državna samostalnost“, posebno ističe Ković.
Kako se ponašati kad si mali
Nevolja je, podvlači Čedomir Antić, pitanje — šta znači puna samostalnost.
„Ako biste pitali građane, rekli bi vam da samostalnost znači da Srbija bude velika država i da kao velika država ona bude velika sila, da ona nekom nešto diktira“, tvrdi Antić i dodaje da Srbija za tako nešto nije imala velike snage, da je docnije kao jugoslovenska država imala još veće probleme, jer ju je unutrašnja nestabilnost dovodila u podređen položaj i proširivala i produbljivala nezadovoljstvo.
„Primer emancipacije Srbije u vreme Carinskog i kasnije u vreme Prvog svetskog rata jasno govori o tome da Srbiji, i uopšte malim državama, odgovara kad se mnogo velikih sila bore za prevlast u svetu. Tako da i nije čudno što mnogi pokušavaju da obnove tu politiku iz doba Pašića ili iz doba Broza, čak tu politiku nesvrstanih“, ističe Antić.
Danas je, dodaje on, veoma teško govoriti o samostalnosti.
„Ako pogledate, recimo, investicije u nevladin sektor, pre svega iz SAD i EU, upravo vode ka tome da bi se na neki način stvorila elita i da bi narod počeo da prihvata neke vrednosti u koje, nažalost, elite velikih sila više ne veruju“, kategoričan je Antić.
Međunarodni odnosi su, podvlači Miloš Ković, brutalni, pogotovu u vremenima velikih integracija kao što je to danas.
„Dakle, prisilna globalizacija u rukama SAD i više ili manje prisilno integrisanje Evrope u EU. Ide se na gašenje suvereniteta država, ne samo malih kakva je Srbija, nego i mnogo većih“, kaže Ković.
Međutim, Ković ističe da pitanje hoćete li ili nećete izgubiti suverenitet, pre svega zavisi od same države. Sve je, naglašava, stvar odluke — to je sloboda.
