„Rat je mir.
Sloboda je ropstvo.
Neznanje je moć.“
Džordž Orvel „1984.“
Kad čovek čuje ili pročita bilo šta što dolazi iz kuhinje evrofanatika, mora da se zapita kojim jezikom ti ljudi govore ili pišu, sve i da je taj čovek doktor lingvistike i poliglota kao Miloš Crnjanski, koji je perfektno govorio osam jezika.
Ako je jezik nekad bio sredstvo sporazumevanja i ako mu je funkcija bila da se jasno iskažu pojave, misli i događaji, u poslednje vreme, svi jezici Starog kontinenta u lingvističkoj modifikaciji briselske birokratije dobili su upravo suprotnu funkciju. Jer, primenom leksike briselske birokratije, svrha jezika postala je da se zamagle pojave, misli i događaji, a da nesrećni slušalac, ma koliko obrazovan bio, ne zna o čemu se priča ili piše.
Prevod na „Starogovor“
Ili da, manje ili više slučajno, briselskim „Novogovorom“, u retkim trenucima kad se jasno imenuju pojave, misli i događaji, formulacije dobiju upravo suprotno značenje.
Na primer, Rezolucija „O strateškim komunikacijama EU i kako se suprotstaviti propagandi koja dolazi iz trećih zemalja“, u prevodu na „Starogovor“, znači rezolucija o borbi protiv ruskih medija. A zna se koja su sredstva borbe protiv medija — cenzura, zabrana rada, progon, i na kraju, daleko bilo, bombardovanje redakcija, kao što je bio slučaj 1999. godine kad je NATO sravnio sa zemljom zgradu RTS-a i pobio na licu mesta 16 nevinih ljudi.
Još jedan primer EUropskog „Novogovora“ je i danas održana konferencija „(Re)balkanizacija Zapadnog Balkana“ čiji je zaključak da „države Zapadnog Balkana treba da intenziviraju dijalog i saradnju, te da sopstvenim snagama na putu evropskih integracija pomognu EU da izađe iz brojnih kriza sa kojima se suočava“.
Ako zanemarimo rasističku konotaciju kovanice „balkanizacija“, za sam naslov konferencije moglo bi se reći da je besmisleni kalambur koji zamagljuje suštinu događaja, ali dobro zvuči na EUropskom „Novogovoru“ i uz to vešto prikriva kolonijalnu svest učesnika „koji bi da sopstvenim snagama na putu evropskih integracija pomognu EU da izađe iz brojnih kriza sa kojima se suočava“.
Primer EUropskog govora je i današnje predavanje u „EU info centru“ profesora Akademije umetnosti Milete Prodanovića na temu „Identitet složenih državnih zajednica i njegova ekspozicija na novcu“.
Projek(a)t za materijal ili materijal za projek(a)t
Ko je imao uvid u projekte EU realizovane u Srbiji, primetio je da dobar deo u naslovu sadrži kovanicu „izgradnja kapaciteta“. „Izgradnju kapaciteta“ u EUropskom „Novogovoru“, upućeni i pošteni će prevesti kao presipanje iz šupljeg u prazno da bi se opravdao novac uložen u besmislice.
„To je nešto kao odgovori pevaljki i starleta na ’ružičastim televizijama‘ na pitanje šta će raditi u budućnosti, pa tako neke pripremaju ’projek(a)t za materijal‘ a druge ’materijal za projekat‘“, glasio je najpošteniji (nezvanični) odgovor na pitanje šta znači „izgradnja kapaciteta“.
A da se EU „Novogovor“ već tretira kao neki novi jezik, pokazuje i projekt „Govorite evropski — program profesionalnog razvoja za pristupanje EU“, koji se navodi kao jedan od najuspešnijih programa koje EU finansira u Srbiji, u publikaciji „EU info centra“ — „Rastimo zajedno“.
Primera EUropskog „Novogovora“ je mnogo, ali svi oni nekako prizivaju u sećanje kapitalno delo Džordža Orvela „1984.“. I sam termin „Novogovor“ prvi put je upotrebljen u Orvelovoj najpoznatijoj negativnoj utopiji.
U poglavlju „Principi Novogovora“, jedan od najvećih britanskih pisaca napisao je da je „Novogovor stvoren da bi zadovoljavao ideološke potrebe“, a da mu je svrha bila da „onemogući sve ostale načine mišljenja“.
Kad upozorenje postane uputstvo
Orvel je naveo da su reči „ne samo u svakom slučaju imale politički smisao, nego su i imale za cilj da onome ko ih izgovara nametnu željeni mentalni stav“.
„Specijalna funkcija izvesnih novogovorskih reči nije se sastojala toliko u tome da izražavaju značenja, koliko da ih uništavaju.“
„Cilj je bio odvojiti, u najvećoj mogućoj meri, govor — osobito ako su u pitanju bile stvari koje nisu bile ideološki neutralne — od mišljenja.“
„Tvorci Novogovara su se nadali da će se konačno dospeti do artikulisanog govora koji bi tekao samo iz grkljana, bez ikakvog učešća viših moždanih centara“.
Da je živ, Orvel bi, verovatno objasnio EUro-birokratama da je „1984.“ pisao kao upozorenje, a ne kao uputstvo.