Mnogo je paralela koje se nameću između bolnih iskustava Srbije i tehnika koje je Zapad na njoj primenjivao i onih koje pokušava u aktuelnom hladnoratovskom sučeljavanju s Rusijom. Zato deluje kao deža vi kad koalicija predvođena SAD kaže da je greškom ubila više od 100 sirijskih vojnika, i zapadni hibridni rat protiv Rusije, i činjenica da se, recimo u Libiji, baš kao nekad u SRJ, zapadna vojna dejstva nazivaju humanitarnom intervencijom, dok rusko vojno angažovanje u borbi protiv terorista u Alepu francuski predsednik Fransoa Oland vidi kao razlog za istragu za ratni zločin.
„Lepo je to objasnio Džordž Orvel. On je ministarstvo unutrašnjih poslova nazivao ’ministarstvo ljubavi‘. Vi putem jezika možete sve da preokrenete u svoju korist. A ako stvari nazovemo pravim imenom, onda je to jedan, hvala bogu, hladni rat između Istoka i Zapada“, naveo je Ćirić gostujući u emisiji „Sputnjik intervju“.
Politikolog Aleksandar Pavić smatra, s druge strane, da je veoma opasno posezanje za humanitarnom intervencijom kao izgovorom za vojno angažovanje. „Još je opasnije što je posle nas (agresije NATO-a na SRJ) to korišćeno kao neka vrsta uvoda u kodifikovanje koncepta humanitarnih intervencija na nivou UN. Čak je 2005. na Generalnoj skupštini usvojena tzv. doktrina odgovornosti za pružanje zaštite. Ako ne ispunjavate obaveze prema svom stanovništvu, onda ta velikodušna, dobromisleća ’međunarodna zajednica‘ ima pravo da interveniše, da štiti to stanovništvo umesto vas“, kaže on. Pavić dodaje da je, osim Markala i Račka, i Srebrenica ugrađena u tu doktrinu — „a znamo koliko je problematična cela ta priča o Srebrenici“.
Pavić ističe da je i hibridni rat, za koji je stalni predstavnik Rusije pri NATO-u Aleksandar Gruško rekao da je počeo napadom na Jugoslaviju 1999, terminologija za ono što se nekad zvalo totalni rat, a da moramo da budemo svesni da je „svet džungla i da rat nikad ne prestaje“.
„Na velikim silama je da probaju, i one će stalno probati. Ljudi su bili u nekoj zabludi da će Zapad da stane, da se umorio. Ne, morate da shvatite prirodu takvih režima. To je nova vrsta totalitarizma, ona ne staje dok nije skroz poražena i ima više razloga zbog kojih oni ne mogu da stanu. Praktično, ako izanalizirate, agresija neprestano traje. Hladni rat je bio neka vrsta primirja zato što smo imali dva relativno jednaka bloka na svetskom nivou. Kad se jedan urušio, drugi, koji je ostao, nastavio je da se širi i pritiska, i dok god je on takav kakav je, sa takvim centrom moći u Vašingtonu, on će nastaviti da pritiska“, upozorava Pavić.
On ističe da svaka zemlja, ako hoće i ima volje, može i treba da se brani, koristeći razna sredstva.
„Neki put to jeste međunarodno pravo, koje nije potpuno obesmišljeno. Nakon lošeg iskustva sa Libijom, koja je praktično nestala nakon što je dozvoljeno da odluka o zoni zabrane leta prođe kroz Savet bezbednosti, u Siriji takva rezolucija nema šanse da prođe zbog blokiranja Rusije i Kine, što znači da su uspeli da iskoriste međunarodno pravo kao oružje“, primećuje Pavić i dodaje da je za Rusiju otrežnjujuće pre svega bilo iskustvo Jugoslavije, što su ruski zvaničnici više puta isticali.
Na pitanje da li je međunarodno pravo obesmislio presedan napravljen kada je agresija NATO-a na SRJ preduzeta bez saglasnosti SB UN, Jovan Ćirić kaže da je međunarodno pravo „oduvek tamo gde je i bilo, zapravo nigde“, jer u sferi javno-pravnih odnosa ono faktički ne postoji, nego postoji samo pravo jačeg.
„Onaj ko je jači — ima pravo, onaj ko je slabiji — pozvan je da sluša“, rekao je Ćirić.
Prema njegovom mišljenju, to dokazuje i zakon o Trepči nedavno usvojen u kosovskom parlamentu kojim je pogaženo pravo svojine, neprikosnoveno i obogotvoreno na Zapadu. Dodaje, međutim, da je važan momenat to što je Srbija u faktičkom posedu dela tih rudnika. „To je igra pokera. Čak i u ono vreme kad smo bili bombardovani i kada nije imao ko da nas zaštiti, i to je bilo pitanje nekog blefiranja“, ocenjuje on i dodaje da je i u međunarodnoj politici „sve u domenu bleferskih igara“.
Kad je reč o presedanu jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, Ćirić kaže da se tako nešto ne bi dozvolilo kad je reč o Škotskoj ili Kataloniji i da takvi presedani negde mogu a drugde ne mogu da prođu. „Ne bi imao ko sa strane da podrži Kataloniju. A u Škotskoj su svi ustali, od kraljice do Endija Marija, da Škotska ostane u Velikoj Britaniji“, navodi on.
Komentarišući nedavnu izjavu ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina da bi za NATO umesto što ucenjuje Srbiju bolje bilo da joj plati štetu nanetu 1999, Ćirić na pitanje da li je naplata štete nemoguća misija kaže da podržava to što je Čepurin rekao, ali da, nažalost, mi to nismo u stanju da naplatimo.
„Mi bismo i dan-danas mogli da naplaćujemo štetu za hiljade dece koja oboljevaju od raka, a koji je u dobroj meri posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. Pravno gledano, mi bismo imali puno pravo da naplatimo mnogo odštete od onih koji su bili agresori, ali situacija je takva da, kao i mnoge druge zemlje u okruženju, moramo da plaćamo strane investitore da dođu ovde da investiraju, moramo da plaćamo da bi se neko igrao sa nama. Takva je realnost“, rekao je Ćirić, napominjući da „nije isto ako ste bogati i moćni i nećete na isti način odgovarati ni u domaćem ni u međunarodnom pravu kao oni koji su mali i siromašni“.
Pavić se osvrnuo i na paralelu između petooktobarske revolucije i političkih tehnologija koje su tada primenjene u Srbiji I kasnijih revolucija u Ukrajini, Gruziji, Arapskom proleću. Objašnjavajući gde je granica gde opravdani protest naroda postaje svoja suprotnost i donosi haos, kaže da je crvena linija ako neko preko neko spolja ili preko neke strane firme, ambasade plaća demonstrante. Dakle, morate imati državu koja funkcioniše, ali morate i biti spremni da se branite.
„Kad se sve sabere i oduzme, ništa se suštinski nije promenilo, međunarodni ambijent je drukčiji, mediji su jači, cinizam je veći, ateizam, agresija, oružje jače, ali postoji još uvek ljudski faktor, ljudska volja koja može da nadvlada pravo ili da ga usmeri u svom pravcu. U anglosaksonskim zemljama uče vas da pravo treba da iskoristite u svoje svrhe, koliko god možete. Ne možemo da se nadamo pravednom međunarodnom poretku, to nikad neće da bude. Možemo da vidimo gde smo, šta smo, za šta smo sposobni, da se organizujemo. Ako se ne organizujemo i nismo spremni da se borimo, onda su nam džaba sva pozivanja na međunarodno pravo i na neku pravdu koje nikad neće biti“, zaključio je Pavić.
