U prevelikoj buri koja se u Srbiji sa pravom digla povodom otimanja „Trepče“, ostalo je zamagljeno pitanje pravog motiva vlade i skupštine Kosova za takvu odluku, kao i pitanje: zašto baš sada?
Ako ostavimo po strani političke odgovore na gore postavljena pitanja, koji se kreću u rasponu od „može im se“, do „to smo potpisali u Briselu“, i ako malo zagrebemo političku površinu priče, koja se manje–više neupućenoj javnosti servira po modelu teorija zavere, postavlja se ključno, ekonomsko pitanje: ko dobija?
A vlada i skupština Kosova, kao i „država“ sigurno nisu dobitnici u bilo kojoj ekonomskoj igri, što pokazuju svi parametri od sticanja „nezavisnosti“. O stepenu kolonijalizma tzv. države Kosovo, uzaludno je trošiti reči.
Prvo (ako ne i jedino) pravilo anglosaksonskog istraživačkog novinarstva glasi: sledi trag novca.
Teško da bi i Eliot Nes i njegovi „Nesalomivi“ mogli uspešno da prate trag novca u koloniji u kojoj imamo, maltene, institucionalnu anarhiju, međutim, u 21. veku ne mora čovek biti finansijski forenzičar da bi shvatio „ko dobija, šta i koliko“. Čak i prosečnom laiku, ako sabere dva i dva, biće jasno ko i koliko dobija.
Podsećamo, pre nešto manje od mesec dana, mediji iz južne srpske pokrajine javili su da je Vlada Kosova dala dozvolu kompaniji Veslija Klarka „Enviditi“ za licencu za iskopavanje lignita (slabokaloričnog uglja) za proizvodnju tečnog goriva i gasa na celom Kosovu i Metohiji.
U najkraćem, bivši komandant NATO-a, koji je 1999. godine bombardovao Srbiju zbog „humanitarne katastrofe“ na Kosovu, od vlade Kosova dobio je na tacni monopol za eksploataciju glavnog resursa, ali je „zapelo“ zato što komisija za ekonomski razvoj u skupštini Kosova nije odobrila taj kolonijalni poklon zaslužnom kolonizatoru.
Ako ostavimo po strani igranke na samom Kosovu i činjenicu da je Klarkova firma godinama čekala i još uvek nije dočekala dozvolu za iskopavanje lignita, pa čak i ako pretpostavimo da „Enviditi“ nikad neće dobiti tu dozvolu, postavlja se pitanje kompenzacije.
Ono što je opštepoznato, a o čemu se mnogo ne priča i ne piše ni u Srbiji, ni u regionu, neki od glavnih kreatora NATO-a iživljavanja nad Srbijom i Crnom Gorom po povlačenju iz politike, posvetili su se biznisu i to upravo na Kosovu.
Državna sekretarka SAD iz 1999. godine Medlin Olbrajt preko svoje kompanije ACM bila je zainteresovana za kupovinu Pošte i telekomunikacija“ (PTK), koje u svom sistemu „baštine“ infrastrukturu „Telekoma Srbije“, ali je zbog pritiska javnosti odustala od kupovine. Olbrajtova je, međutim, našla način kako da zaradi na Kosovu.
Njene poslove, to jest, poslove njene firme na Kosovu vodi brat Hašima Tačija — Ganup Tači. On sa kapitalom Olbrajtove pod kapom „tursko-američkog“ konzorcijuma ulaže u infrastrukturu, a najviše u izgradnju puteva. Na čelu tog konzorcijuma se nalazi Amerikanac Džon Kovi, bivši zamenik šefa Unmika na Kosovu. Taj konzorcijum, delom preko firme Tačijevog brata, obrće sredstva i u energetici, odnosno, prodaji struje.
Kao što se iz prethodnog vidi, tandem Medlin Olbrajt–Vesli Klark zainteresovan je za energetiku i telekomunikacije, upravo dve oblasti u kojima je „zapelo“ u pregovorima Beograda i Prištine. U konkretnom slučaju, problem tandema nije u tome što je „zapelo“ na relaciji Beograd–Priština, već što su njihovi poslovi „zapeli“ u institucijama tzv. države Kosovo.
O ceni „nezavisnosti“ Kosova smo već pisali, kao i o poslovima koji su „ugledni“ zapadni političari dobili zbog svog angažmana.
Ono što je sad važno, to je pravilo da se, kada u bilo kojem biznis odnosu jedna strana ne ispuni svoje obaveze, postavlja pitanje kompenzacije. A „Trepča“ izgleda kao idealna kompenzacija za propale poslove navedenog tandema.
